Era Ojdanić bio na meti RAZBOJNIKA sa Ibarske! Pevaču stavili ŠRAFCIGER pod grlo, pa ga žene dokusurile, priznao da mu se kosa digla na glavi: Bilo je MORBIDNO!

Pevač Era Ojdanić osim glasom, publiku godinama unazad osvaja i svojim neposrednim stavom, izjavama i atmosferom koju napravi na svakom nastupu, međutim, bilo je i neprijatnih situacija,

Naime, 1991. godine Era je otkrio da je kao mlad muzičar doživeo neprijatnosti na Ibarskoj magistrali. Prvi put je bio na meti razbojnika, a drugi put je nadrljao zbog svoje reputacije veštog ljubavnika.

- Bio sam mlad i neiskusan kada sam kao harmonikaš počeo da radim u nekadašnjoj ''Čergi'', motelu koji tada jož nije bio moj. Jedne prohladne jesenje večeri, društvo se bilo nešto ranije razišlo, a gazda najavio fajront. Ostala su još samo dva mladića koji su se požalili da nemaju prevoz, te su me zamolili da ih prevezem do benzinske pumpe u Lipovačkoj šumi - počeo je tada priču za Sabor:

Foto: Kurir tv printscreen

- Tada sam vozio fiću i ne razmišljajući mnogo o tome šta su mi predložili, krenem, po svom običaju, da pomognem ljudima. Čim sam seo za volan, momci su se po već unapred dogovorenom planu rasporedili na sedišta - jedan na ono pored mene, a drugi na zadnje. Posle samo stotinak metara vožnje, onaj što je sedeo otpozadi, iznenada je izvadio ogroman šrafciger i stavio mi ga pod vrat. Rekao je zapovednički: ''Sad ćeš da nas voziš kud ti mi kažemo, mamicu ti... Ne mrdaj, budi miran i vladaj se kako mi kažemo, da ne bi bilo svašta!

- Sine mi šta može da mi se dogodi i krenem sa svojom taktikom. Napravim se lud, kao da nemam pojma o onome što smeraju i kao da uopšte nisam primetio šrafciger i odgovorim mu: ''Ići ću, vala, kud god vi kažete, i meni je, boga mi, dosta i rada i sviranja.'' A u glavi sam već bio skontao kako ću da se izvučem iz ove, za mene katastrofalne situacije - pričao je on tada:

Foto: ATA Images

- Bacio sam pogled na sat. Bilo je već oko tri po ponoći. Na putu magla i mrkla pomrčina. Nijedno vozilo da naleti, da mi bar ublaži napetost. Sve je izgledalo bezizlano. Odlučim da kad stignemo blizu milicionerske patrolne kućice otvorim vrata i izletim. Bili smo još u Lipovačkoj šumi. Vozio sam polako smanjujući brzinu uz obrazloženje: ''Magla je, ljudi, ništa ne vidim! Videte li vi šta ispred?''

- S obzirom na to da sam taj kraj odlično poznavao, te i mesto gde se nalazi kućica sa milicionerima, krišom sam levom rukom uhvatio bravu, a desnom držao i dalje volan. I, pedeset metara od kućice, u jednom trenutku, otvorio sam vrata i bacio se na levu stranu puta, a auto pustio da se i dalje kreće. Srećom, zaustavio se u obližnjem kanalu s mojim noćnim razbojnicima. Osećajući bolove u telu, uleteo sam u milicionersku kućicu. Čuvari reda su bili baš zadremali. Kad su me ugledali izbezumljenog, pretrpali su se više i od mene. Dok sam im objasnio šta se zapravo dogodilo i otkud ja tu - razbojnici su se iskobeljali iz mog razlupanog fiće i  pobegli u šumu, bez traga. Nikad ih više nisam sreo - otkrio je Era, a onda ispričao i drugu situaciju u kojoj se našao:

Foto: youtube.com/kurir/printscreen

- Pre, otprlilike, dvadesetak godina, muzicirao sam u restoranu ''Odmor'' na Ibarskoj magistrali. Poznavali su me gosti po tome što sam želeo svakom ko uđe u kafanu da udovoljim, ili na neki drugi način, pogotovu kada su u pitanju one koje sam oduvek voleo i koje još isto merom voli, te ''proklete'' druge naše lepše polovine.

- Moj kolega Dragiša Simić, zvani Runda, iz Valjevske Mionce, družio se i radio sa mnom. Istina, nije bogzna koliko lep frajer, kao što sam ja, naravno, ali su ga istom merom volele žene kao i mene. Sećam se kao da je juče bilo, te divne večeri, koju su nam ulepšale  dve zgodne devojke. Bogzna kako su sve vreme bile raspoložene i vesele, oduševljavale se i divile se meni i Dragiši. A nas dvojica smo im zauzvrat pevali, padali na kolena i ispijali čaše u njihovo zdravlje - prisećao se Era:

Foto: Printscreen

- I, negde pred fajront, krenuli smo polako u ljubavnu ofanzivu. Najpre smo se zavodljivo gledali i pomalo držali za ruke, a onda smo im nas dvojica predložili i da se malo te noći družimo. Prihvatile su to bez ubeđivanja i pozvale nas kod njih u stan na kaficu. Stanovale su blizu Kališa, u ulici 7. jula, na petom spratu. Broja zgrade se ne sećam. Čim smo ušli, devojke su zaključale vrata, izvadile ključ iz brave, sakrile ga u duetu: - Sad ste naši! Skidajte se!

- Pa dobro, majku mu, otkad se to zove kafica?! 

- Ne brini, Ero, biće i kafice. Nego, čula sam da ste vas dvojica pravi švaleri na magistrali, e, pa sad se, gospodo i pokažite!

Foto: Printscreen

- Meni se kosa digla na glavi. I ambijent je bio za moja shvatanja nekako morbidan. Po zidovima su bile islikane ogromne orlušine sa zastrašujućim kljunovima i kandžama, a nameštaj stari, od pre hiljadu godina. Iz otomana su virili i ispadali federi. Prošetao sam stanom i snimio situaciju. Izašao sam na terasu i bacio pogled dole. U onom očaju došlo mi je da se bacim sa sprata, ali je dole zjapio zastrašujući ponor, a gore neumoljivo nebo. Jedino mi je ostalo da maštam da se odnekud stvori mini helikopter i poveze me u nepoznatom pravcu - sećao se Ojdanić:

- E, Ero - pomislim - što te snašlo, snašlo te, pa sad dok ne svane ćuti i trpi!

- Vratio sam se u sobu i krenuo da na fin način ubedim ili prevarim devojke da nam otključaju, ali nisam uspevao. I uzalud beše sva moja nada da ću se pre zore izvući odavde. Moj kolega Dragiša se bolje od mene snašao. Pao je u zagrljaj svoje devojke, dok sam ja ludeo kao ljuta guja. Dolazilo mi je i da od muke zaplačem. Negde pred zoru, naslonio sam se na jedan iščupani feder, okrenuo stražnjicu zidu, i zaspao. Trgnem se iz sna negde oko pet i skočim. Ponovo stanem da preklinjem ovu što je trebalo da bude moja da nam otvori vrata.

- Ne, dragi švaleri, najpre ćete da popijete kaficu, uostalom, zato ste i došli - rekla je jedna.

Foto: youtube.com/kurir/printscreen

- Kakva kafa, samo mi još kafa fali! Nije mi ni do čega! - mislio se Era, a onda mu je svanulo kada su im oko šest časova otvorile vrata.

- Zgrabili smo obojica svoje blejzere koje smo bili okačili o raf iza vrata i izleteli, najzad, na slobodu. Osetili smo svu lepotu i čar slobodnog disanja. Krenuli smo autom prema centru... Kad, vidim ti, moj ti se kolega nešto ućutao i prebrojava neku siću. Sevne mi kroz glavu - naša zarada?! I ja i on smo ih stavili u džep blejzera. Sada su i moji i njegovi džepovi bili prazni.

- Opelješiše nas ove dve do gole kože - izustim napokon. - Ali, ni za kakve pare ne bih više kroz ona vrata pakla.

- A one najmanje pola godine neće morati da rade. Uostalom, kad je ljubav u pitanju, pa makar i ovako baksuzna, pare su sitna stvar, jer ja ni dan danas kad prođem ulicom 7. jula ne desi se da se ne setim te burne noći iz mladosti rane - zaključio je pevač.

BONUS VIDEO: