DŽEJ: Pre ću da crknem nego da prestanem da PIJEM i PUŠIM!

Foto: e-stock/KOBRA

Džej Ramadanovski

- Nisam skroz ozdravio, ali bolje sam, na nogama sam, evo. Moje ćerke Ana i Marija su se mnogo uplašile, nije bila laka ta operacija. Mada ničeg nisam bio svestan tad, a i ne razumem se u medicinu, znao sam samo da je nešto zajebano u pitanju. Baš sam loše bio. Doktori na klinici u Beču su mi rekli da treba mnogo da se menjam, ali znaš kad ti neko diktira, a ti nisi navikao da budeš vaspitan - poručio je Ramadanovski i dodao:

- Pijem i pušim i dalje, a to su mi zabranili, pa nek crknem. Rekli su mi da se uozbiljim ako neću da umrem. Ne mogu da se promenim, ceo život sam bio zvrk. Rekli su mi i da moram da smršam, kažu da sam se mnogo ugojio. Šta da radim, ja sam uvek bio neposlušan, a da iskreno kažem, njih sam dosta i slušao. Teško mi je sad u ovim godinama odjednom ceo život da menjam, kako ću to?! Svega sam ja svestan, znam da nemam više 20 godina i da je prošla moja mladost, znam da moram da pazim na zdravlje. Nisam prestao sa alkoholom i cigaretama, ali, eto, smanjio sam sve koliko sam mogao.

Foto: Privatna arhiva

Džej sa ćerkama i zetom

* Sa zetom Adilom Maksutovićem niste pričali nakon što je pre četiri godine fizički nasrnuo na vašu ćerku Anu, u kakvim ste sada odnosima?

- Nisam se pomirio sa Adilom jer mi nije prišao kao čovek i izvinio se. Sa ćerkom sam u odličnim odnosima i viđamo se mi često, ona je moja krv. S njim se ne srećem, nemamo kontakt uopšte i ovu situaciju mi sami treba da rešimo. Ono što znam je da neću da pružim ruku pomirenja prvi. Da li treba ja da se izvinim čoveku koji je moje dete pretukao? Zašto bih se ja tu izvinjavao?

* Pevali ste na sahranama, koliko teško vam je to palo?

- Pevati na sahranama je nešto najteže što čovek može da radi, retko ko bi to izdržao. To su strašne stvari, ljudi tuguju, kukaju i plaču, a ti treba da pevaš. Kolena mi klecaju, ali glas mora da izdrži da ne zadrhti. Kako ja da odbijem ljude koje znam, a koji me pozovu.

* Pokojni Vuk Bojović vas je zvao da zapevate na sahrani njegovog sina 2013. godine.

- Ja to nikako nisam mogao da odbijem. Bila je to velika tragedija koju i dan-danas pamtim. Ne postoje reči kojima bih mogao da ispričam kakve su to emocije bile i šta sam osećao. Samo mogu da kažem da nisam bio svestan nekih trenutaka. Sećam se i dana kad me je pozvao čika Vuk, ležao sam na krevetu, a on me je upitao da mu učinim nešto, da pevam na pokopu njegovog sina. Doživeo sam ja mnogo teških stvari u životu, ali pevanje na sahrani Nikole je među najbolnijim stvarima, ne znam kako sam izdržao. Nedajbože da mi se takva situacija ponovi još jednom, taj bol ne mogu rečima da iskažem. Sad kad se setim mogu da zaplačem, a eto, tad sam izdržao da pevam. Ceo sam drhtao ali moj glas nije, nema drugog čoveka koji bi to mogao.