POSLEDNJIM ATOMIMA SNAGE SAM SE BORILA DA NE PADNEM U KREVET: Nada Obrić otvorila dušu o BORBI SA RAKOM!

Nadu Obrić je instikt sva tri puta odveo kod lekara i svaki put je bilo u minut do, ali je u toj borbi sa kancerom pobedila. 

- Prvi put se to desilo 1999. godine, tada moja deca još nisu postali svoji ljudi. Bili su još uvek na fakultetima i ja kada sam to čula, naravno sada kada bih rekla ahahaha, ne bih bila normalna osoba, ali sam razmišljala brzinom munje, brzinom svetlosti šta mi je i kako činiti. U sredu sam saznala u ponedeljak sam operisana. Moji instikti su me i prvi put i drugi put i treći put odveli tako kod lekara - priča Nada Obrić koja se prisetila trenutka kada je prvi put saznala da ima kancer i nastavlja:

Foto: Republika.rs

-Sve je bilo nešto u pet do dvanaest, nešto u minut do dvanaest, a ovo poslednje je bilo u sekund do dvanaest. Stalno molim ljude da im se šalju znaci, da ih prepoznaju i da samo sekundu popričaju sami sa sobom i da vide šta je to možda čudno što se njima dešava i da bez stida i bez srama odu od lekara do lekara pa ako je, pronaćiće se. To nije sramota, bolest ne pita, bolest svakoga može da snađe, sramota je, pogotovo u današnje vreme, ne obratiti se lekaru i ne zatražiti pomoć - kaže Nada u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" i apeluje na sve kada osete promene da se jave lekarima.

Nada je o borbi sa opakom bolešću pričala i javno na televiziji ne bi li skrenula pažnju ljudima.

- Ja sam prva u ovoj zemlji izašla i rekla šta mi se desilo i to još kod pokojnog Minimaksa u emisiji. Tada sam živela na Bežanijskoj kosi, četiri moje poznanice, komšinice, od toga jedna dobra prijateljica, su došle i rekle mi da su nakon tog mog razgovora koji su čule otišle na pregled i završile na operacionom stolu. Čim je operacija znači da nije dobro - iskrena je Nada koja dodaje:

- Molim ljude da se raduju svakom danu, zaista taj neki optimizam koji imam... Ja se radujem svakom satu, a ne svakom danu.

Foto: printscreen/TVPink

Pevačica je otkrila i šta joj je bilo najteže u periodu lečenja i tretmana kroz koje je prolazila.

- Bilo je zračenje, bilo je hemioterapija deset, a dvadeset pet zračenja. Naravno da je to užasno teško. Svom svojom snagom, poslednjim atomima snage sam se borila da ne padnem u krevet. Gledam decu, gledam im te oči, niko ništa ne govori, vidim njihov strah jeziv u očima, jer oni nemaju ni tatu sad, a ja opet neću ni njih da sekiram. I onda razmišljam šta ako padnem sad i legnem, posle hemioterapije sigurno, naravno da vam je teško, da nemate snage da živite, ali ako ja legnem i ubolestim se, ja ću samo njima mnogo više otežati, a sebi neću pomoći - iskreno priča Nada koja se borila iz sve snage i dodaje:

- Doktorka onkolog koja me je vodila na hemioterapijima u Beču, jedna naša sestrica je radila sa njom i doktorka njoj posle neke moje pete - šeste hemioterapije kaže: "Ja se ove Nade bojim", a ova mala: "Joj pa zašto, pa ona je divna", počne da me hvali, a kaže: "Ona žena nije normalna, ona dolazi i ide sa hemoterapiji kao da je bila na kafi. Ni kosa joj nije opala", a opadala mi je u grumenovima, ali ja sam toliko gustu kosu imala.

Foto: printscreen/Kurir TV

- Ja dođem kući posle toga malo odmorim onda idem da prošetam, ne mogu, korak po korak, ne mogu, malaksala, al' idem, još malo, pa još malo. Najnormalnije sam se ponašala u kući, a kad ćerka nije tu, onda ja malo prilegnem, da skupim malo snage - kaže Nada Obrić.