TEŠKA ŽIVOTNA PRIČA TASE IZ KO TO TAMO PEVA LEDI KRV U ŽILAMA: Operisao kičmu čak ŠEST puta, pa postao INVALID! Njegove reči će vas RASPLAKATI (FOTO)

Danas je u javnosti odjeknula tužna vest da je premino proslavljeni glumac Milovan Tasić Tasa, poznat po svojoj čuvenoj ulozi u kultnom filmu "Ko to tamo peva". Međutim, iako omiljen među kolegama i publikom, samo bolje upućeni znaju Tasinu tešku životnu priču. Ipak, nikada niko nije čuo kako se ova "ljudina", kako su ga mnogi zvali, žali na zlu sudbinu.

Tasa, najpoznatiji košarkaš među glumcima i najbolji filmski glumac i statista u svetu košarke. Pod obručima, svakako, nije statirao, bio je član čuvene šampionske generacije krstaša, koja je osvojila državnu titulu 1973. godine, nacionalni Kup 1974, a igrao je i u finalu Kupa kupova i u polufinalu Kupa šampiona.

Kasno je počeo da se bavi košarkom, sa 20 godina, a teške povrede su ga odvojile od terena pre vremena, kada je još mnogo mogao da pruži. I kao igrač, a kasnije i kao trener sa završenom Višom trenerskom školom. I ne samo to, zdravstveni problemi doveli su ga, svojevremeno, na ivicu egzistencije, umalo da postane socijalni slučaj, a sada živi skromno, sam, ali srećom, ne i zaboravljen, nego baš omiljen.

Foto: Printscreen/Youtube

- Kao igrač, lomio sam skočni zglob dva puta, to se iskomplikovalo, pojavile su se stafilokoke, pa mi je operacijom skraćena noga za pet santimetara. Aktivno igranje sam završio 1978. godine zbog tih povreda. Igrao sam dugo pod injekcijama, bandažama, bilo je jasno da me zglob polako izdaje i morao sam na operaciju. Šta da se radi, ja sam kriv što nisam zalečio nogu, igrao sam neoporavljen - pričao je tada Tasić.

Kratko i veoma uspešno je radio kao trener, ali je odustao i od toga zbog narušenog zdravlja. Posle bogate sportske karijere radio je na portirnicama sportskih objekata, Hale sportova u Novom Beogradu, sadašnje dvorane „Ranko Žeravica“ i SC“11. april“. I kako je bavljenje vrhunskim sportom morao da završi naprečac, tako je okončao i radni vek pre vremena, 2003. godine, kada je otišao u invalidsku penziju. Nažalost, to nije bio kraj njegovih muka. Problemi su se nizali lančano.

- Zbog nepravilnog hoda sa kraćom nogom opteretio sam i oštetio kičmu, tako da sam 2003. godine morao u penziju. Kičmu mi je operisala čuvena doktorka Dana Grujičić, dok je bila na neurohirurgiji, divna žena i stručnjak. Ali kako mi je kretanje bilo otežano i zbog opterećenosti tela posle sam slomio oba kuka i drugu, do tada zdravu nogu. Imao sam i povredu kolena, koje mi je takođe operisano i više ne mogu da ga savijem - govorio je glumac.

Foto: Facebook

Šest operacija i rehabilitacija je prošao bez jadikovanja, hrabro i stameno, kako dolikuje njegovom stasu, ali i plemenitom karakteru.

- Nije lako, živim sam, ali borim se. Hodam pomalo pomoću štaka, a imam i motorče sa tri točka, kojim odem do pijace. Radim vežbe redovno, a svakog dana, osim vikendom, dolaze mi geronto domaćice, za sat vremena pospreme i ponešto skuvaju, ali često kuvam i ja, jer se hranim dijetalno, pa imam neke svoje recepte i navike. Često me obilazi bratanica Slađana, a dolaze i javljaju se i moji krstaši, saigrači iz Radničkog. Dragan Vučinić se najviše brine o meni, a i svi ostali, Miroljub Damnjanović Dugi, Vladimir Braca Karati, Dragoslav Ražnatović, Dragi Ivković Tvigi, Mile Stanković, Branko Banjanin… Dobar sam i sa Dudom Ivkovićem, njegov pokojni brat Piva me je otkrio i doveo da treniram košarku. Trebalo je ovih dana da se vidim sa Ražnjom i Tvigijem, ali je zahladilo vreme, pa smo to odložili.

Za vreme igračke karijere stanovao je sa još nekim sportistima SD Radnički u improvizovanim stančićima ispod tribina otvorenog košarkaškog terena, a posle je živeo u samačkom hotelu, ali njegovo stambeno pitanje je postalo ozbiljan problem kada je otišao u košarkašku i sticajem okolnosti, invalidsku penziju. Na sreću, to je rešeno 1997. godine, jer je tadašnji predsednik KSS i gradonačelnik Beograda, Nebojša Čović, povukao pravi potez.

- Zahvaljujući Čoviću i novinarima, koji su pisali o meni, tada sam dobio garsonjeru i rešio važno životno pitanje. Čovića znam odavno, bio sam mu trener u ekipi Železnika, to mi je bio prvi posao po završetku Više trenerske škole 1983. godine. Tu garsonjeru sada izdajem, a živim na Voždovcu u maloj dvorišnoj kući, pa mogu da izađem i prošetam pomoću štaka, makar pola sata. Vežbam koliko mogu, išao sam i u banje, na kineziterapije. Ruke me dobro služe, ali noge slabije. Bez obzira na sve ne napušta me sportski duh - govorio je Tasić.

Foto: Printscreen/Youtube

Mesečna primanja su mu veoma niska i za to postoje neverovatni razlozi, ali Tasi ne pada na pamet da nekog, ili nešto okrivi.

- Primam invalidsku penziju i tuđu negu, a penzija mi je baš mala. Pogrešio sam što sam prijavio radni staž za igračkih 11, 12 godina, jer on se boduje veoma loše. Igranje košarke ne da mi nije pomoglo, nego mi je osakatilo prosek penzije. A kada sam podnosio u PIO dokumenta za penziju, baš tog dana je ukinut propis da prosek određuju deset najboljih, najplaćenijih godina službe. Rekli su mi da ste došli juče bilo bi sve u redu… A ja sam se tada oporavljao od operacije kičme. Pa dobro, šta je tu je.

Teško je pokretan, ali srećom, nema drugih, ozbiljnijih zdravstvenih problema. Međutim, pre nekoliko meseci nije ga mimoišao virus korone.

- Ne znam kako sam se i gde sam se zarazio. Kad mi neko dođe u posetu sedimo na distanci, a tek kad stojim, toliko sam visok, da ne znam kako bi virus stigao do mene. Malo sam više kašljao, a lekar, koji mi dolazi u kućne posete je najpre rekao da imam bronhitis, a kako kašalj nije prolazio posle nekoliko dana, doveo je medicinsku sestru da me testira i pokazalo se da sam pozitivan. Kako god, sve je prošlo lako, nisam imao ni povišenu temperaturu. Sad još ne razmišljam o vakcinaciji, koronu sam preboleo krajem novembra i početkom decembra, valjda još imam imunitet. Iskreno, iako sam ovoliki čovek plašim se injekcija, jer sam ih se baš naprimao i ponekad nije bilo nimalo prijatno. Kad moram da ih primim onda tražim glavnu sestru, što je sigurno, sigurno je.

BONUS VIDEO: