SA SEDAM GODINA JE OSTAO BEZ MAJKE, PA ZAVRŠIO U ZVEČANSKOJ: Potresna ispovest našeg voditelja kida dušu na komade!

Nije prvi put da voditelj Mihajlo Pavić, nasmejani mladić koji se oduvek zanimao za lepotu i pravilnost govora, priča o svom iskustvu "dečka iz Zvečanske". Njegove duboke i iskrene reči o najvećem strahu detinjstva koji se ostvario, svetlu na kraju tunela koji mnogi ne vide ni u raskoši i blagostanju, maštanju o boljem životu koje ga je izvelo na put ostvarenog čoveka, najbolja su ne samo praznična, već i svakodnevna poruka. On je otvorio dušu za eKliniku.

Foto: Instagram.com

Velika patnja i nejasan koncept smrti: Pitanja na koja nijedna majka nema lak odgovor

Imao je samo 7 godina kada je zbog teške bolesti ostao bez majke. Četiri godine kasnije otišla je i baka, koja je brinula o njemu. Gubici i smrt u dobi kada je to nemoguće lako objasniti, praktično na startu životne trke.

– Istina… Meni koncept smrti uopšte nije bio jasan, ta ideja o večnom gubitku. Jako dobro se sećam kada sam kao mali pitao mamu što to znači kada neko premine, jer nam je neka rođaka, nažalost, tad preminula i trebalo je otići na sahranu. Da li to bude kao da spava, pa se probudi? Mama je pokušala ovako da mi objasni: znači da izgleda kao da spava, ali ga više nema na ovom svetu. To mi je bilo strašno, posebno kada je došlo do situacije da moje mame više nema. Danas, kada razmišljam o tome u najintimnijim trenucima – da, bude mi teško, ali posle četvrt veka tuga je promenila oblik. Nije više ista. Sada sam svesniji uspomene na ono dragoceno što su mi za život ostavile mama i baka – priča Mihajlo Pavić

Tuga za majkom: Šta je ono dobro što je iz nje "izvukao" za život i zašto mamu nikada ne sanja

– Nemoguće je, ipak, ne tugovati za svime što smo mogli da imamo, a nismo. Verovatno tu dimenziju nikada neću uspeti u potpunosti da prevaziđem. Zato je to nešto na čemu moram da radim i dalje. Interesantno je, recimo, ono što kažu i psiholozi: da kada nekoga ne možeš ni u snovima da sretneš, znači da ga nisi prevazišao. To važi i za mene i moju mamu. Opet, nakon njene smrti bilo mi je jako važno da sačuvam uspomenu na nju tako što ću što više da budem onakav kakvog bi ona želela da me vidi. Da imam što više tih nekih divnih karakteristika koje mi je ostavila, a po kojima ja nju pamtim. Verujem da u tome leži moja najveća snaga. Moram da kažem da se od njene smrti do odlaska u dom izdešavalo još mnogo stvari koje su uticale na moj životni put: smrt bake, ulazak kumova u moj život, sestre, drugih ljudi i drugih neizvesnosti, gubitak doma u kome sam živeo i staratelja. Sve one su na kraju i dovele do odlaska u Zvečansku – racionalno Mihajlo opisuje ono što ga je kao ličnost odredilo.

Foto: TV Vesti Printscreen

Suočavanje sa najvećim strahom i prevazilaženje istog godinama kasnije

Odlazak u dom za decu bez roditeljskog staranja nije bio samo najveći strah njegove majke, već i njegov. Delom i zbog toga što je do nesrećnog spleta okolnosti koji je počeo maminom bolešću i nešto kasnije smrću imao porodično ognjište prepuno ljubavi, ušuškano u bogatstvu pravih vrednosti.

Mnogo vremena mu je trebalo, da neke stvari prevaziđe, da autenično i smelije priča na ovu temu, jer je do momenta zdrave spoznaje o dramatičnom delu života pričao nekako faktografski. Kao da prepričava nešto što je negde pročitao. Danas je mišljenja da se to „otpuštanje“ nalik katarzi možda ponajviše desilo prošle godine, kada je u okviru projekta koji je osmislio pod imenom „Spreči – ne leči“ ponovo došao u ustanovu u koju je kročio sa 15 godina i tada to smatrao svojim najvećim porazom.

Sada, kada na volonterskoj bazi radi sa decom iz domova i teškim temama se bavi na jedan potpuno drugačiji način sa ciljem prevencije problema, i svoje najteže iskušenje vidi kroz drugačiju prizmu. No, tome ćemo se kroz njegovu priču vratiti nešto kasnije…

U čuvenoj Zvečanskoj je bio od 15. do 18. godine. Nije mogao znati da li će to biti mesto ličnog „sudara“ sa potpunim porazom i pad u ponor, ili će pronaći način da preživi. Pa, kako je uspeo?

– Kad se suočiš sa takvom dilemom u životu i kada nemaš šta da izgubiš, možeš da „obrneš igricu“ i – ceo svet je tvoj. To je nešto iz čega sam ja crpeo svoju snagu. Ali, to ne dolazi odmah. Promena koja je kod mene bila radikalna, odjednom bez mame, bake, doma koji više nemam, pokrenula je različita osećanja. Bio sam jako ljut na sve, svima sam zamerao. Ljutio sam se i na mamu, i na baku, bio sam ljut na svoje okruženje. Bio sam ljut zato što kada izgubiš nekoga ko te bezuslovno voli ostaje jedino da se ljutiš, posebno u tim godinama. To je jedna velika neprilika koju ne shvataš, ne možeš. Pojavi se nekakvo crnilo, kao svemir sa velikim crnim rupama. One konstantno prete da te obuzmu, progutaju i nikada ih ne možeš dovoljno zatrpati ni nekim lepim emocijama. Ja sam bio jedno poprilično odsutno dete. To je bio moj mehanizam da se nekako odbranim od surovog zlog crno-belog sveta. Uz to i veoma kreativno. Imao sam svoj svet. Iako često neshvaćen od strane vršnjaka, veoma sam voleo decu. Moja energija i način na koji komunciram bili su nekako prijemčivi, dobronemarni, topli, naizgled možda i pomalo infantilni – otkriva Mihajlo i dodaje kako je "dobacio" do svetlosti koja mu je pokazala put:

– Sada znam da je ključ u nekom ličnom mehanizmu odbrane. Ono što je jako važno jeste da postaneš svestan svega, jer samo na taj način imaš moć da se izdigneš iz praznine i da ta loša stanja prevaziđeš. Opet, sa druge strane, i u svakodnevnom životu i kroz rad sa mladima primećujem ono što često zanemarujemo. To je velika potreba za ljubavlju, za povezivanjem i pažnjom bez koje, kada izostane, bivaš jedan ogorčen mlad čovek ili ogorčeno dete. Ispostavilo se da sam otporan, rezilijentan, i to je bila moja prednost… Mislim da je to negde i stvar karaktera. Jedino što sam ja imao u tom trenutku je bila moja mašta. A samo sam želeo bolji život za sebe od onoga koji sam tada imao – kaže Mihajlo, opisujući da je pre svega želeo da živi u lepom, sređenom porodičnom domu punom ljubavi, kakav je bio njegov dok je imao majku i baku.

Foto: instagram.com/printscreen

To je slika koju je želeo i kojoj i danas teži. Želeo je i da vidi sebe kao vrednog, obrazovanog čoveka od manira. I da živi život dostojan čoveka.

Opisao je momenat kada je u jednoj od faza čestih bežanja iz škole (pohađao je srednju Medicinsku), najverovatnije i prelomio u svoju korist rolekroster iskušenja i hoda po ivici, kojih je po dolasku u Zvečansku bilo.

Bio je đak druge godine. Težak period suočavanja sa domom, depresivnim mislima. Često je bežao sa časova. Bilo mu je, priseća se, teško da ujutru ustane kada čuje alarm. Misli su se rojile i nije mu išlo glatko bavljenje svakodnevnim obavezama. Prilikom jednog bega sa časova zadesio se u obližnjoj birtiji, preko puta srednje škole. U njoj se nisu okupljali samo „begunci“ već i taksisti, ali i lokalni pijanci. Prosto, priča Mihajlo, bile su to osobe očito na rubu egzistencije. Sedeo je još nekoliko prijatelja, posmatrao prostor i ljude u njemu. I danas se jasno seća da mu je kroz glavu prošlo: i ti ćeš ovako da završiš.

– Strah da ću, ne daj Bože, tako završiti zahvaljujući svojim pogrešnim izborima ili nekim odlukama koje mi se samo čine dobrim, prodrmao me je. Znam da je to uticalo da, kako naš narod kaže, okrenem list. Tu zapravo kreće mnogo veća borba i vera u bolje sutra. Tada sam se prisetio i mamine rečenice koja me je držala: „Ništa nije nepopravljivo“. Tu misao veoma volim. Često je se setim i ponovim ljudima koji su u nekom problemu ili pred nekim izazovom, jer je zaista smatram ozbiljnom istinom – ne propušta da još jednom spomene ženu koja mu je usadila sve ono dobro, a što mu i danas vidimo u očima i osmehu.

Njegova slika o životu kome teži bila ja šarenolika, ali jednako lepa, perspektivna. Stavio bi slušalice na uši kako bi se i na taj način zaštitio od negativnih stvari u domskom ambijentu. I maštao… Nekada je bio advokat, lekar, nekada bi se bavio ekonomijom. Ali, umeće govora, sugestivna dikcija, snaga lepe reči, uvek su mu bile pasija, pored alata u mehanizmima odbrane. Umeo je da se odbrani biranim rečima, da njima barata tako da svi čuju ono što ima da kaže.

Prva iskra sa te strane horizonta sevnula je kada je još kao đak medicinske škole poslat da je predstavi na Radio Beogradu 1. Gostovao je u dečjoj emisiji koju je vodila i uređivala Maja Đurić, njegov prvi mentor u svetu medija i naglašava, divna osoba i čovek. Već tada je osetio da je vazduh u etru drugačiji, da su mediji nešto što bi moglo da ga omađija, ali i da medicina nije za njega. Previše je tu za njega bilo patnje.

Već je bio na tragu snova koje je valjalo ostvariti. Jedino nije znao kako to da izvede bez bilo kakve materijalne podrške. U kuću u koju je živeo sa majkom i bakom nikada se više nije vratio, ni posle doma u kome je proveo oko tri godine, kada je napunio 18. Srećom, imao je gde da živi nasledivši porodičnu nekretninu, pa tako nije iskoristio mogućnost da u domu bude i za vreme studija. Imao je samo maminu penziju, a stančić, njegov novi samostalni dom, valjalo je renovirati od poda do plafona. „Uskočili“ su mamina kuma, prijatelji, roditelji prijatelja… To im neće i ne može zaboraviti. Zahvalan je i Ivani Mišković Karić na stipendiji, za koju kaže da mu je umnogome promenila život.

Svestan je da bi bez podrške tih ljudi njegove želje i ideje možda samo ostale na vetrometini života. Pokušao je da razume i one koji su se distancirali. Mišljenja je da je njihovo ponašanje odredio strah, koji rađa predrasude, ali i još groznije stvari sa kojima se svakodnevno susrećemo u životu.

Foto: Youtube.com printscreen

Povratak u "Zvečansku"

Kao profesionalnom novinaru i voditelju koji prati aktuelna dešavanja, veoma ga pogađaju socijalne teme i humanitarna pitanja. Njima se rado bavi kao teškim, ali važnim društvenim izazovima. Međutim, u svetlu svog iskustva, ali i zahvaljujući širini i dubini duše, otišao je nekoliko koraka dalje.

Osmislio je projekat „Spreči – ne leči“, u okviru koga se uz pomoć stručnih edukatora bavi prevencijom problematičnog ponašanja i edukacijom štićenika ustanova socijalne zaštite. Prošle godine se vratio u „Zvečansku“, ali sa potpuno drugačijom perspektivom. Koliko je samo, priča nam sa ushićenjem, iskustvo ponovnog susreta sa sopstvenom prošlošću sa ove pozicije bilo dragoceno, plemenito i katarzično!

– Toliko toga sam osetio i otpustio… Sada, gledajući sve odraslim očima, konačno ni to dete u meni nema problem. Nekako sam zatvorio ceo krug. Dobar je osećaj. A onda, kada znam i da nešto dobro radim za neke nove generacije mladih koji nemaju roditelje, osećaj je fenomenalan. Završili smo nedavno drugi projekat „Digitalno bezbedni“, koji se bavi bezbednošću na internetu. Sada pravimo malu pauzu. Početkom godine ću se truditi da obezbedim sredstva i ponovo pokrenem slične projekte. Iskonski se radujem! Kroz dosadašnju karijeru mi se stvari nikada nisu „otvarale“ sa takvom lakoćom. Uvek je postojala neka peripetija, zastoj. Sada – ne… Sve ide organski, spontano, samo od sebe. Televizija je moja najveća ljubav i neću prestati to da radim, ali rad sa ovom decom je nešto što duboko osećam kao ispravan put sa koga neću skrenuti – ushićen je, u isto vreme i ganut.

Pogađaju ga sudbine dece u domovima sa kojima se susreće. Najviše boli kada u njihovim nevinim očima vidi da nemaju adekvatnu podršku, da se osećaju potpuno napušteno i zapostavljeno. Hvali saradnju sa čelnicima „Zvečanske“ i njihovu dobru volju da se štićenicima pruži nešto što možda u svakodnevnom vrtlogu izmakne ili za to nema dovoljno vremena. Misao o tome da su važni, svest o perspektivi. Svi smo tu, kaže Mihajlo, na istom zadatku.

– Neka sam makar jednu osobu inspirisao, uputio na pravo mesto, ja sam uspeo. Drago mi je što se radi na različitim frontovima da se toj deci pomogne, da se edukuju. Znaš, sreo sam devojčicu u domu koja je sa 12 godina ostala u drugom stanju. Koliko je samo bitna ta edukacija o seksualnom vaspitanju, zaštiti… Raduje me i strategija da se sve veći broj njih smešta u hraniteljske porodice, pre čega se vrši ozbiljna procena hranitelja. Ne možeš ti kao dete biti odgovoran za sudbinu koja te je zadesila. Postoje partneri na projektu. Reč je o jednom velikom lancu fast-food restorana. Oni imaju mogućnost čak i privremenog smeštaja i otvaranja radnih mesta za mlade koji treba da se osamostale. Hvala im na tome – animira i druge Mihajlo Pavić da uzmu učešće u njegovoj misiji.

Foto: RTV Pink printscreen

Za kraj ove divne i poučne pretpraznične priče o podnošenju životnih udaraca, voditelj je preneo ličnu emotivnu impresiju o tome kako se deca iz domova vezuju za one koji im poklone pažnju, ljubav, vreme:

– Kada smo završavali ovaj projekat, hteli smo da uradimo nešto lepo za sve njih i van ustanove, kako bismo im se odužili i zahvalili za pažnju. Čekao nas je odlazak u sledeći dom. Deca sa kojima smo radili pokazala su visok stepen povezanosti sa nama. Teško su se opraštali. Organizovali smo im odlazak u bioskop. Gledali smo jedan pozitivan, optimističan, nenasilan film. To je najemotivnije iskustvo koje sam doživeo u poslednje vreme. Svi, bez obzira na godine su došli da se srdačno pozdrave, zagrle jako… Rečenica koja mi je tako teško pala bila je: “ Pa dobro, je l’ ovo sad kraj?“ Rekao sam da nije. Da ćemo nastaviti u narodnom periodu novi projekat, da ćemo se ponovno videti… Usledio je odgovor: „Nemojte da nas zaboravite, vi uvek nas možete da nas posetite, ne samo kada je projekat“. Jedva sam izdržao dok taj dečak nije otišao, da mogu da pustim emocije a da ih on ne vidi – ispričao je tv voditelj Mihajlo Pavić

BONUS VIDEO: