Sloboda Mićalović, glumica koja je ulogom u "Korenima" obeležila godinu za nama!

Foto: Nebojša Babić

Sloboda Mićalović...

Srca ne samo publike već i kritike još jednom je osvojila Sloboda Mićalović, koja ekskluzivno za novogodišnji broj Srpskog telegrafa govori o uspehu serije, našimboljkama i vrlinama, srpskoj ženi i ponosu, ali i o zabrinutosti i nadama o lepšem sutra.

- Verujem da bi srpske žene bile drukčije da smo živeli kao Englezi, Amerikanci, Francuzi ili Italijani. Svaka generacija je preživela neki rat, živela sa velikim problemima i gubicima, pa smo po tom kodu nabaždareni da mnogo trpimo i žrtvujemo, ali isto tako i da kažemo kad treba ili mudro oćutimo. Ja sam ponosna što sam Srpkinja, a ponosna sam i na naše žene i muškarce, na taj naš DNK. Specifični smo i prkosni, što možda velikim narodima i smeta, pa ne mogu da nas se okanu. Možda bismo gordost mogli malo da utišamo, ali rekla bih da smo hrabri da ustanemo i da iznova gradimo što su nam tuđinci srušili - ističe na početku razgovora jedna od naših omiljenih glumica.

Foto: Nebojša Babić

Sloboda sa suprugom Vojinom Ćetkovićem...

Kako čitate oduševljenje publike? Čak i oni koji napamet znaju roman gotovo sa navijačkom strašću su pratili seriju.

- Pre svega, reč je o velikoj literaturi koja dopire do svakog čoveka zato što je protkana čistim, istinskim emocijama. Ćosić je poznavao mentalitet našeg naroda i sve nam je to blisko. Razumemo mi sve što nam se plasira kroz strane serije, ali jednostavno ne dopire na isti način. Mislim da su ovde proradili geni, zaboravljene stvari i identitet jer, kada se malo ta priča razgrne, to jeste pitanje identiteta - ko smo i gde smo, da li nam je korenje razgranato ili sasečeno. Ja sam se prva zapitala o tome dok smo se pripremali.

Foto: Nebojša Babić

Sloboda...

Znači li da smo ipak sposobni da budemo iskreni pred sobom iako smo mnogo puta pokazali da smo skloni samoobmani?

- Nije to tako strašno, sve je to sastavni deo života. Ne mogu da govorim u ime svih i grubo generalizujem, ali neke stvari se u ovih 150 godina stvarno nisu promenile. Svojim očima sam gledala kako brat na brata udara zbog imanja. Sve zavisi koliko je čovek spreman da se otvori i uvidi svoj problem, da ga prizna, a ima i do karaktera. Mi ukazujemo na problem i ono što jeste naš život.

Šta su vama "Koreni" doneli?

- Dugujem veliku zahvalnost reditelju Ivanu Živkoviću, koji je bio uporan u nameri da igram Simku. U našoj literaturi malo je tako snažnih likova kao što je Simka. Imate još u "Petrijinom vencu" tako slojevitu junakinju. Simka mi je donela mogućnost da pokažem novu boju glumačke zrelosti. Zasitila sam se nekih odigranih likova, kojih se nikada ne bih odrekla jer oni čine moj glumački dijapazon, moje uzrastanje. Simka se mene ticala, a možda sam malo i rizikovala pokušavajući da minimalnim sredstvima dobijem maksimum. Ako pogledate liniju mog lika, nigde nisam imala prejaku glumu. Želela sam da proživim svaki trenutak i da iz mene ne izađe ništa što nije proželo moje glumačko biće. Gradila sam je u pauzama, ćutanjima, pogledima i uzdasima.

Foto: Promo foto

Sloboda u ulozi Simke...

Foto: Nebojša Babić

Sloboda prilikom gostovanja u jednoj emisiji...

Kakvi bismo danas bili da su se u prošlosti malo više pitale žene, majke, sestre?

- Mislim da su se pitale. Deo je našeg folklora da su muškarci uvek istureniji, ali je žena poštovana. Imamo mi tu izreku "Muž je glava, a žena vrat". I te kako su žene bile čuvane, ali mentalitet i vaspitanje nas Balkanaca je da moraš da čekaš svoj trenutak da nešto kažeš. Mislim i to da su žene u prošlosti bile mnogo mudrije. Mi danas mislimo da možemo da kažemo sve i to je u redu i ja se osećam dobro što mogu da kažem baš sve, ali ta mudrost naših baka i majki, da sačekaju trenutak, treba joj se vratiti. Bog nam je dao da budemo mudre. Ne zle, već mudre!

 

 

A zašto su uz slavne vojskovođe Mileve, Milunke, Milene, Isidore, Dijane i Desanke bile usputne stanice?

- Nisam sigurna da imam pravi odgovor na to. Na neki način jesmo bile bića drugog reda, ali ne znam šta bi se desilo da su naše bake bile drukčije. Plašim se da bismo izgubili toplinu porodičnog doma. Ipak su one učile nove generacije da je ognjište suština ovog života. Ne bih se usudila da im išta zamerim. Naprotiv, to vreme je mom mentalnom sklopu mnogo bliže nego ovo današnje.

 

 

A šta je mera za sreću?

- Govorimo o narodu koji je, nažalost, siromašan. Materijalna nemaština dovela nas je do duhovnog pada. Ljudi su u velikim problemima. Potrebna nam je ogromna podrška države da se spreči ova nesreća, odlazak talentovanih, darovitih umetnika, doktora, naučnika iz zemlje samo zbog finansijskog razloga. Ostaće nam samo poluobrazovani i poluznalci, koji će onda formirati ovaj narod. Nesrećna sam kada čujem da mladi odlaze. S jedne strane razumem iopravdavam, s druge, uskoro ćemo ostati bez naroda. A sve mi se čini da neko ima jaku nameru da to tako i uradi.

Foto: Nebojša Babić

Sloboda Mićalović...

Kako živeti u Srbiji?

- Gledam naše ljude koji nemaju materijalnih problema, završili su svoje karijere u inostranstvu, pa se vratili u Srbiju. Zaista je Srbija fantastično mesto za život, ali uslovi ga čine neizvodljivim. Da bismo povratili dostojanstvo srpskom narodu, potrebno je zdravstvo, obrazovanje i kultura. Kad nam kultura ne bude luksuz, već ozbiljna potreba bez koje ne može da se diše, biće nam bolje. Bez kulture nema naroda, bez obrazovanja, bez dobrog zdravstva vi nemate narod.

Foto: instagram.com/sloboda_micalovic_boba

Oduševila ulogom u seriji "Koreni"... Sloboda

U toj atmosferi je lako sesti nokautiran i tako ostati. Šta vas podiže i hrabri na novu rundu?

- Meni je to vera u boga, hrišćanstvo, meni su to naše crkve i manastiri. Tamo tražim mir i odgovore. Mi se borimo sa istim stvarima od kad je sveta i veka. I naši su se stari borili sa istim mukama i bilo im je sigurno i gore. Sa svojih 37 godina pamtim i bombardovanje i rat. To je dovoljno da vam doživotno ulije strah. Ne pristajem da se uhvatim u kolo posrnulih. Moramo podići glavu, da verujemo! Ali ne zatvorenih očiju, već da svako otvori oči i načini makar milimetar u naporu za sebe, svoju porodicu i okolinu. Uz pomoć države, to bi sve išlo mnogo lakše. Ne gubim nadu da može da bude bolje, ali me umara vreme koje prolazi bez vidnog poboljšanja. Volela bih, kada budem baka, da pričam deci kako sam živela u vreme nekog velikog, umnog čoveka koji je za Srbe učinio nešto veliko i kako je nekad bilo lepo.