SLAVEN DOŠLO: Džaba ti slava kad u džepu imaš 100 dinara!

Foto: ST/Đ. KOJADINOVIĆ

Slaven Došlo

- U Srbiji, i kad stekneš popularnost, sa finansijske strane sve vreme je vrlo problematično jer gledaš kako ćeš da preživiš. Evo primera: imam sto dinara u džepu, vozim se gradskim prevozom i slikaju me ljudi! Gledaš holivudske glumce kad si klinac i misliš kako je njima super i žive neverovatne živote. Zahvalan sam jer vodim dinamičan život i radim ono što volim, ali je to u Srbiji slabo plaćeno. S druge strane, predstavlja se da živimo kao neka dinastija. Ali, daleko je to od istine.

Kako onda živite?
- Kao i svi glumci, dobijam honorare kad nešto snimam. Mama mi stalno kaže: "Ćuti, zaradio si nečiju platu." U pravu je, ali to nije stalno. To se dešava jednom u ne znam koliko, a ostalo se snalaziš.

 Da li ste razmišljali o inostranoj karijeri?
- Da sam u situaciji da mogu od svog posla da živim preko, nisam siguran da bih ostao u Srbiji. Ne bih mogao da žrtvujem pravo vrednovanje profesije. Voleo bih da radim negde u Evropi, dobro je videti kako to tamo funkcioniše, pošto je naša industrija mala i skučena. Ali idealno bi mi bilo da živim ovde, a samo da odem preko da radim i vratim se. 

Da li vas je iznenadila ogromna medijska pažnja?
- "Panama" i "Pored mene" su izašli brzo, pa je izgledalo kao da sam odjednom svuda. Ipak, mi smo to dugo radili, "Pored mene" je bio diplomski film, pa nisam imao utisak velike odgovornosti i da će neko to da gleda. Međutim, počeli smo da idemo na festivale i jedno je vuklo drugo. Zahvalan sam na tim prilikama i trudim se da opravdam to što mi je neko dao ulogu i poverenje.

 A kako reagujete kada vas na ulici prepoznaju?
- U poslednje vreme tek shvatam da me ljudi poznaju. To je počelo zapravo od "Vojne akademije". Prija reč podrške i osmeh na ulici, ali nekad bih voleo da budem nepoznat i sam sa sobom. Ipak se nosim sa tim i to je sastavni deo posla. 

Koliko su ovde mladi uopšte upoznati sa kulturom?
- Za odlazak u pozorište ili na koncert treba ti malo vremena i malo para, tako da je sve stvar volje. U muzeju u Beču sam video 60 đaka koje su doveli iz škole i objašnjavali im svaku sliku. Kod nas ne postoje muzeji, a kamoli organizovana aktivnost za decu. Nije mi jasno kako ljudi ne osećaju odgovornost prema budućim naraštajima. Život se ne svodi na čist utilitarizam!