Jelena Stupljanin: Dobar glumac je glumac ma šta god radio!

Foto: Promo foto

Za sve to vreme, harizmatična i odmerena glumica nije zapostavila karijeru ni na domaćem terenu, pa je publika ovde i u regionu uživala u Jeleninom talentu. Beogradsku publiku je proletos oduševila kada je, posle više od decenije, stala na scenu Ateljea 212. Na njoj će u novoj sezoni igrati predstavu "Magično popodne".

Šta vas je primamilo natrag?

- I pre čitanja teksta bilo mi je drago što se vraćam svojoj pozorišnoj kući, gde sam odigrala važne uloge. Privukla me je glumačka ekipa i prilika da radim sa mladom rediteljkom Anom Grigorović, kao i priča o odnosima između tih mladih ljudi, ali gde su likovi iz Baurevog komada stavljeni u okolnosti današnje Srbije.

Imate li utisak da se ovde nešto promenilo ili još uvek okrećemo glavu kao da nas se ništa ne tiče?

- Iskustvo me je naučilo da ne generalizujem, a svakako da i u ovom društvu postoje oni koji se svakodnevno odupiru malodušnosti. U mom okruženju ima toliko kreativnih, vrednih i pametnih ljudi, koji se, i u ovim teškim okolnostima u kojima se živi u Srbiji, trude da urade nešto dobro i drugačije.

Zašto su oni gotovo neprimetni?

- Teško je održavati dnevne materijalne potrebe, sve je teže živeti i opstati u ovoj zemlji. Ali duh naših ljudi nema veze sa dnevnom politikom. Duh treba negovati, a mislim da naši ljudi to umeju.

Koliko je bilo hrabro otići u tuđinu?

- Da sam razmišljala o tome, verovatno se ne bih odlučila za takav korak. Jednostavno, prelomila sam, pre svega, zbog škole "Li Strazberg", za koju sam dobila i deo stipendije. Sve ostalo je teklo svojim tokom i sad kad pogledam - ta odluka je bila hrabra. Ali kada čovek kreće u bitku, ne razmišlja da li je hrabar ili ne.

Da li je bilo vremena za nostalgiju u Americi?

- Imala sam tu sreću da, kad god me je obuzimala neizdrživa nostalgija, pakovala sam se i dolazila u Srbiju. Olakšavajuće je bilo to što su me ljudi odavde tražili da igram. Ali u Njujorku sam živela punim plućima. Stekla sam prijatelje, i naše i Amerikance iz pozorišne trupe čiji sam postala član, i sa njima prošla SAD od Njujorka preko Vašingtona i Čikaga sve do Zapadne obale.

Glumac koji dođe u SAD uglavnom je ograničen na tipske uloge. Kakva su vaša iskustva?

- To je istina, pogotovo na filmu i ne važi samo za glumce sa naših prostora. Moje iskustvo u Njujorku uglavnom se odnosi na pozorišne uloge i tu sam igrala u raznovrsnim komadima koji me nisu ograničili samo na to odakle dolazim.

Vaš primer je retkost, posebno za glumice sa naših prostora.

- Zato je važno razvijati našu filmsku umetnost jer, samo ukoliko naš film postane važan u svetskoj kinematografiji, postaće važni i svi filmski radnici, uključujući i glumce. Dobar primer smo imali i za vreme bivše Jugoslavije.

Da li vam se desilo da kažete: "Šteta, to sam ja mogla da igram!"

- Do sada mi se uglavnom dešavalo da uloge biraju mene. I nijednom nisam zbog toga zažalila, naprotiv. Stojim iza svake odigrane uloge.

 Sarađivali ste sa mnogim zvezdama, pa šta ih čini da budu baš tako veliki? Jeste li ih sretali i u Srbiji?

- Svi oni, pored predanosti ulozi, imaju osobinu da se raduju svakom novom poslu kao da im je prvi. I to je pravilo i za naše glumce. Džejms Spajder ili Kejti Erbi, Pedro Paskal, Oskar Ajzak i mnogi drugi imali su tremu pred premijere. Dobar glumac je dobar ma gde živeo i radio.

Šta je za vas magično popodne?

- Splavarenje na reci po ne tako vrelom danu sa voljenom osobom.

Gde se osećate kao kod kuće?

- Svuda gde imam prijatelje.

 Vaš naredni pozorišni ili filmski korak...

Trenutno igram u filmu "Šavovi" reditelja Miše Terzića.