SLIKAM I NE ĆUTIM: Proslavljeni umetnik bez dlake na jeziku o velikim silama

Foto: Privatna arhiva

Miloš Šobajić

Ako ste u Rusiji počasni gost, gde se osećate počasnim građaninom?

- Svuda se osećam kao počasni gost. Volim posebno Pariz. To je grad u kojem sam proveo najveći deo života. Obožavam Italiju. Volim Ruse. Volim Amazonske Indijance. Volim Kineze. Volim da se krećem među ljudima različitih svetova, ali ipak se najbolje osećam u Beogradu, među svojima, i tu se osećam počastvovan prisustvom svojih sugrađana.

Nedavno ste objavili knjigu "Slikaj i ćuti". Koliko ste se pridržavali tog saveta?

- Slikama sam pokušavao, a i danas insistiram, da oslobodim energiju, sve u nadi da ću je preneti na posmatrača. U ovoj mojoj knjizi objašnjavam rečima šta se dešava oko mene, u našem dobu, gde je do juče vladala jedna jedina sila, koja je sebi dopustila neverovatnu slobodu da agresuje celu planetu. Ta agresija, naravno, ispoljila se i na planu umetnosti, između ostalog, pa i o tom fenomenu govorim u knjizi. "Ćuti i slikaj" je večna želja svih tirana koji zahtevaju apsolutnu tišinu dok vladaju zaglušujućim eksplozijama njihovih bombi. Meni je tako svojevremeno podviknuo jedan komunista, ali do danas nema baš nikakve promene u sličnim, apsolutističkim namerama bilo koje vlasti.

Ali i slike govore, ponekad i više od reči.. Nego je pitanje ima li ko da čuje?

- Čuje onaj koji želi da čuje. Slika ne treba da šalje bilo kakvu poruku. Poruku šalju poštari. Slika ima za cilj da leči posmatrača. Bar je ja tako vidim.

Kažete kanalizaciju su pustili po planeti, hoćemo li se udaviti u fekalijama?

- Svet je dobro okusio na svojoj koži nekih 80 malih ratova od završetka Drugog svetskog rata. Svi su izazvani i vođeni od Velikog Brata i njegovih saveznika. Oni su prosuli kanalizaciju po planeti zarad interesa velikih korporacija, ličnih interesa moćnika i globalne vlasti. Nikako zbog viših duhovnih ciljeva i demokratije. Oni sprovode tiraniju po planeti bez straha da bi jednog dana trebalo da odgovaraju za svoja nedela. Tako smo svi svedoci velikog svetskog zla koje se nekažnjeno širi planetom.

Foto: Privatna arhiva

Umetnik i njegova dela

"Razvilo se crno vreme opadanja / Nabujao šljam i razvrat i poroci...", stihovi su čuvene Disove pesme "Naši dani". Kakvi su nam sada dani?

- Loši da lošiji ne mogu da budu! Mi pregovaramo sa okupatorom naše svete zemlje na kojoj je stvorena Srbija?! Šta gore možemo da zamislimo od toga! Sa okupatorom se ne pregovara i ne sarađuje. Okupator se proteruje iz otadžbine kad se za to stvore uslovi.

"Budimo realni, tražimo nemoguće", zahtevali su studenti '68. Pedeset godina kasnije, znaju li nove generacije šta žele?

- Svi mi želimo bolji život. To je nesumnjivo. Međutim, tzv. međunarodna zajednica nema nikakve milosti prema Srbiji već dva veka, otkad smo se ponovo pojavili na geopolitičkim planu oslobodivši se od Turaka. Mi se i dalje borimo za goli opstanak. Oni ne priznaju naš teritorijalni integritet. Ta zajednica ne prihvata postojanje ovakve države i ovakvog srpskog naroda. Ona nas svakih 40 godina ponovo bombarduje i ubija. Na nama je da se suprotstavimo takvom bezumlju i opstanemo. To bi bio naš jedini strateški cilj; naš fizički opstanak.