Prva žrtva variole: Dušica je opakom bolešću zaražena na poslu, roditeljima nisu ni javili da je umrla

Foto: commons.wikimedia.org/Strujajoe

Bista Dušice Spasić

Rođena je u beogradskom naselju Resnik, završila je srednju medicinsku školu, a onda se zaposlila na odeljenju za hitnu hirirgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike u Beogradu.

Latif Mumdžić, 29-godišnji učitelj iz Tutina, prva je osoba kod koje se ispoljavaju simptomi velikih boginja. Nakon perioda inkubacije od jedanaest dana, kod Mumdžića počinju da se javljaju prvi znaci bolesti – bolovi, povraćanje, groznica. Narednih dana, simptomi će mu biti sve teži, ali doktori neće moći da utvrde tačnu dijagnozu. Od Tutina, preko Novog Pazara, stiže u bolnicu u Čačku. Tamo će o njemu brinuti medicinska sestra Milka Đurašić. Pošto mu je u Čačku stanje već izuzetno teško, sa izraženim osipom, groznicom i teškim bolovima, Mumdžić će biti prebačen u Beograd, na Dermatovenerološku kliniku.Tamo mu je postavljena dijagnoza „izuzetno teškog slučaja alergije na penicilin“.

I pored primenjene terapije, stanje mu se dodatno pogoršava, tako da će biti doneta odluka da se prebaci na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike. Na tom mestu, 9. marta 1972, primiće ga dežurna medicinska sestra Dušica Spasić, koja mu po protokolu meri pritisak i uzima generalije od pratnje pacijenta, nakon čega o transportu obaveštava dežurnog lekara Jugoslava Pantića, kome saopštava da je pacijent upućen sa sumnjom na krvareći čir na dvanaestopalačnom crevu. Pantić sumnja u ovu dijagnozu, ali takođe nema ideju šta bi moglo da bude u pitanju. Mumdžić je smešten u šok-sobu, gde će ga tokom noći negovati Dušica Spasić.

Mlada dvadesettrogodišnja devojka zaražena je opasnom bolešću, nije bila vakcinisana i fatalni ishod bio je neminovan. Već 18. marta, Dušica Spasić počinje da oseća malaksalost i bol, ali nastavlja da odlazi na posao. Ipak, simptomi joj se pogoršavaju. U noći između 20. i 21. marta, u svom domu u Resniku Dušica Spasić ne može da zaspi i žali se porodici na neizdržljive bolove u bubrezima, zbog čega oni misle da je reč o zapaljenju. Zovu hitnu pomoć, koja ne dolazi, tako da je na kraju komšija vozi u njenu bolnicu, Prvu hiruršku kliniku.

U tom trenutku, prošlo je dvanaest dana od njenog kontakta sa Latifom Mumdžićem, ali tek nakon što su se 20. marta kod Latifovog brata Nedžiba pojavili simptomi koje je prethodno imao Latif, lekari u zdravstvenom centru u Novom Pazaru obaveštavaju nadležne u Beogradu o mogućoj pojavi velikih boginja u tom gradu. U isto vreme prijavljeno je i nekoliko sumnjivih slučajeva na Kosovu. Variola vera se tada smatrala iskorenjenom bolešću. Lekar i akademik Kosta Todorović koji je video boginje u epidemiji 1930. godine - bio je jedan od retkih lekara koji su mogli da je prepoznaju.

Lekari Prve hirurške klinike, upoznati sa situacijom na Kosovu i u Novom Pazaru, počinju da sumnjaju da Dušica Spasić ima simptome velikih boginja. Zato će 21. marta, oko 19.30, Dušica biti prebačena na Infektivnu kliniku.

Odmah po postavljanju dijagnoze velikih boginja, Dušica je odvezena u karantin, u planinarski dom Čarapićev Brest na Avali. Sutradan, 23. marta 1972, Dušica Spasić je umrla. Imala je 23 godine.

Sahranjena je dan kasnije u limenom, zavarenom kovčegu, bez obreda i obeležja, na kraju resničkog groblja, u beogradskom predgrađu u kojem je živela. Resnik je bio blokiran, a saobraćaj zaustavljen. Roditelji i brat nisu bili obavešteni o Dušičinoj sudbini – smešteni su u karantin u kome će provesti naredne tri nedelje, da bi tek na otpustu saznali za njenu smrt. Na četrdesetodnevnom pomenu Dušici Spasić okupio se veliki broj građana, a Savez zdravstvenih radnika Beograda postavio je bistu ispod koje su uklesane reči "Prva žrtva variole".

Na ovu medicinsku sestru danas podseća ulica sa njenim imenom u Resniku i bista u holu klinike u kojoj je radila.

Udruženje medicinskih sestara i tehničara Sestrinstvo i časopis Viva ustanovili su 2004. nagradu Dušica Spasić, kojom se pohvaljuje rad medicinskih sestara sa bolesnicima.