Zavisnost od igrica je TEŽAK POREMEĆAJ, a ovaj čovek je izgubio sve zbog njih!

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Uskoro će čak i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) službeno klasifikovati ovu zavisnost kao mentalni poremećaj.

Jedan zavisnik od onlajn igrica je za veb sajt "Metro" ispričao kako je izgledala njegova zavisnost i šta je sve zbog nje izgubio u svom životu.

Zavisnik koji je hteo da ostane anoniman kaže da je bio zavisan 18 godina i da je na kraju završio na lečenju u centru za rehabilitaciju.

Njegovu priču vam prenosimo u celosti:  

"Oduvek sam igrao video igrice, počeo sam sa sedam godina, a toliko sam bio opčinjen nima da su roditelji morali da me teraju da prestanem i da izađem napolje. Bio sam normalno dete, uživao sam u igranju i odlasku u školu, ali i igranje igrica kod kuće je bilo zabavno.

Ali, sve se promenilo krajem devedesetih kada se pojavio Internet. Imao sam 21 godinu i onlajn igrice su postale sve za mene. Moja omoljena igrica je bila "Kaunter Strajk". To je serija multiplejer video igara u prvom licu, u kojima se timovi terorista bore protiv antiterorista. Za mene je to bilo sve. Element timskog igrača je neverovatno snažan kada treba da vas ubedi da ne želite da prestanete da igrate, jer ste zabrinuti da će vaši "saborci" biti slabiji.

Najčudnija stvar u vezi sa tim sećanjem je da sam želeo da konstantno igram, nije mi bilo važno šta sam drugo propustio. Izgleda da sam na kraju puno toga propustio.

Dok je moja opsesija "Kaunter Strajkom" napredovala, moj odnos sa suprugom se pogoršao. Već smo imali dete i očekivali smo još jednu bebu, kad sam bio na vrhuncu zavisnosti. Nisam spavao u istom krevetu kao i ona, samo zato što sam želeo da se igram tokom noći. Mislio sam da joj činim uslugu jer je ne budim. Bio sam srećan što igram igrice. Za mene je to bilo jedino važno.

Kako vam miriše iz usta? To može da otkrije jednu od ovih 9 opakih bolesti

Nisam mogao da prihvatim život bez igrica. U fizičkom smislu bih se osećao zadovoljno nakon igranja. Moja žena i moje dete su mi bili neprijatni, jer su me ometali tokom igranja. U stvari, svakodnevni život je postao dosadan, ako nije uključivao igranje video igara. Imao sam posao pomoćnika menadžera za jednu logističku kompaniju i imao sam svoju kancelariju. Pošto je igra dostupna na Internetu, igrao sam koristeći svoj poslovni računar u svojoj kancelariji.

To očigledno znači da zapravo nisam ništa radio po ceo dan i često sam propuštao sastanke. Kada je moje drugo dete rođeno, hteo sam da napravim prekretnicu. Hteo sam da prestanem, ali nisam mogao. Čak ni beba u kući nije mogla da me spreči da nastavim da se igram. Počeo sam da koristim kokain kako bih bio budan noću, samo da bih duže igrao. Nisam se udaljavao od monitora, osim da bih otišao u toalet. Jedino se sećam da jedem picu za picom, ako uopšte nešto i jedem.

Lična higijena nije bila nešto o čemu sam više razmišljao. Nisam mogao da izdržim sa malom decom. Odvojio sam se od društva, ali sam bio povezan sa ljudima iz celog sveta. Iskreno, niko mi nije bio važniji od mojih onlajn prijatelja.

Žena me je na kraju izbacila. Još uvek ne znam kako je ona trpela moju zavisnost. Morao sam da živim sa roditeljima, a kada su oni videli da sam zavisan, primorali su me da odem na rehabilitaciju. Tamo sam bio terapijski tretiran. Bilo je izuzetno teško, jer sam bio zavisnik od onlajn igara već 18 godina. Ali imao sam trenutak prosvetljenja kada sam shvatio da moram prestati.

Da ne biste postali zavisni, pravite redovne pauze i slušajte svoje telo. Glavobolja, zamor, anksioznost, razdražljivost, sve su to znaci upozorenja. Razgovarajte sa svojim prijateljima ili porodicom ako mislite da razvijate opsesiju, a zatim razgovarajte sa nekim ko vam može pomoći u pružanju profesionalne podrške. Sada imam 42 godine i osećam se kao da je moj život tek počeo."