Mladići stradali na motoru danas sahranjeni: Majka kroz jecaj poslednji put pozdravila sina

Foto: facebook.com/Ljuba Bebus Marinkov

Dejan Tot i Ljubomir Marinkov

Pust je bio park u centru u kojem uvek ima dece i mladih, zatvorene prodavnice, pošta, Mesna kancelarija... Svi su tiho i dostojanstveno želeli da se oproste od dva vredna i poštena momka, dvadesetpetogodišnjeg Ljubomira Marinkova Bebuša i njegovog dve godine mlađeg najboljeg druga, Dejana Tota, koji su u nedelju 28. jula u 02.45 časova poginuli na putu od Torka prema rodnom selu, kada se motor koji je vozio Ljubomir, zabio u nedovoljno osvetljenu "balirku".

Smrt je bila neizbežna, prizor kažu oni koji su prvi stigli na mesto nesreće, užasan...

Kažu meštani ništa manje potresno nije bilo ni u ponedeljak popodne, kada su tela dvojice najboljih prijatelja sa obdukcije u novosadskom Zavodu za sudsku medicinu, dopremeljena u porodične kuće.

Beli kovčeg sa telom Dejana Tota, bio je uz dozvolu medicinskog osoblja, za kratko otvoren, kako bi se majka Verica, otac Tibor, mlađa sestra Milica i ostala najuža rodbina, oprostili od sina, koji je bio ponos i dika porodice i spremao se na put u Nemačku. 

Uz insistiranje i silne molbe majke Suze, kovčeg sa telom njenog sina Ljubomira, Bebuša, kako su ga svi u selu zvali, ostao je zatvoren. 

Uz tihi jecaj truba i Tiho noći, stariji brat pokojnog Ljubomira, Goran, istrčao je iz dvorišta kuće i povikao: - Pajo, pali motor, Ljuba tako sa neba želi... 

Foto: facebook.com/Ljuba Bebus Marinkov

Nebo i zemlju zaparao je zvuk preko 50 motora bajkera iz Torka, Srpske Crnje, Karađorđeva, Ečke, Belog Blata, Zrenjanina... Kao poslednji pozdrav poginulim drugovima, bajkeri su napravili počasni krug. 

Jecala je majka Suza - Ljubo moj, da te majka sa kućnog praga poslednji put pozdravi

Ništa manje potresna slika ni u dvorištu porodične kuće Totovih. Sestra Milica grčevito stežući sliku sa tamnim florom svog starijeg brata, tiho je jecala... Mnogobrojni prijatelji, drugarice i drugovi u neverici da više nikada neće videti vedro i uvek nasmejano Dejanovo lice...

KONj KOJEG JE LjUBA JAHAO U POČASNOM KASU  Tako valjda samo sudbina udesi, nakon bolnog jecaja truba i zvuka moćnih mašina bajkera, konj braon boje, kažu komšije iznenađene prizorom, kojeg je Ljuba često jahao, izveo je počasni kas, vidno uznemiren nekoliko puta se ritnuo nogama, mahnuo repom i onda pritajio između dva čilaša. Žuti pas, samo nekoliko metara od kovčega svog gazde, nemo je ležao, ne pomerajući se, bez obzira na veliki broj ljudi okolo...

Kada su se na uglu susrele dve tužne kolone, povorka do hrama Svetog Save u centru sela, gde je služeno opelo, bila je duga više od kilometra. U njoj neutešni roditelji, braća i sestra, rodbina, prijatelji, komšije, poznanici...