Vladan Milojević o danima na Marakani: Jedan čovek ne može ništa sam da uradi

Foto: Tanjug/AP

Vladan Milojević

Kao pre dve godine i deset meseci kad je promovisan u šefa stručnog štaba Crvene zvezde, tako i sad kad su na navijači ustoličili na pijadestal najboljeg trenera kluba u deceniji na izmaku, modus operandi Vladana Milojevića može da stane u poruku: manje priče, više rada.

Uz protokolarne reči zahvalnosti svima koji su mu poklonili poverenje, osetio je potrebu da s pijatetom govori o kolegama.

 - Svi kandidati su sjajni treneri. I svako je ostavio pečat. Da nije bilo Robija, ne bi bilo Lale. A bez Lale ne bi bilo Slaviše. Da nije bilo Stojanovića, ne bi bilo Grofa. Logično, da nije bilo Božovića ne bi bilo ni mene. Svako je ostavio klub u boljem stanju u odnosu na onaj kad ga je zatekao. Da ne zaboravim kolege posle nenadmašnog Ljupka Petrovića, u kakvim su uslovima oni radili, kakve krize preturili preko glave tokom 90-ih. Gradili su istoriju, mi smo se samo nadovezali - smireno će Milojević u prvom intervjuu za srpske medije po odlasku sa stadiona „Rajko Mitić“.

Pre „zbogom“ uneo je u trofejnu salu dva pehara državnog prvaka, ostavo dvocifrenu bodovnu prednost nasledniku Dejanu Stankoviću, izborio dva plasmana u Ligu šampiona, jedan u Ligu Evrope, a usput ubacio u kasu oko 100.000.000 evra, što od nagrada UEFA, prodaje igrača, zarade od ulaznica... I dok mnogi pričaju o glamuru, vraća se na početak.

 - Meni je najdraža pobeda nad Florijanom. Da nije bilo nje, izostali bi Irtiš, Sparta, Krasnodar, kasnije Napoli i Liverpul, jesenas Olimpijakos i Bajern. Ništa se ne bi desilo da nismo izbacili Maltežane. Govorim to da bismo znali da cenimo prošlost, samo poštovanjem prethodnika onaj sledeći može da se nosim sa velikim sistemom kakva je Zvezda. Ništa nije počelo od mene. Niti se završilo. Znam da se u Srbiji fudbal tretira kao borba na život i smrt, da je tragedija izgubiti utakmicu, ali dajte da gledamo iz drugog ugla. Sportskog.

Foto: Tanjug/AP

Sadašnji šef stručnog štaba saudijskog Al Ahlija kategorički odbacuje da isključivo sebi pripiše zasluge istorijskog Zvezdinog zaokreta.

- Ukusi su različiti. Ovo je sud publike, samo što ja gledam širu sliku. Fudbal je kolektivni sport, a kad se dele nagrade red je da ih dobije grupa. Ne pojedinac. Iza ovog rezultata stoji ozbiljan igrački kadar, posvećen stručni štab, dobro organizovan klub, a ako govorimo o kompletnom doživljaju ne možemo da zaboravimo navijače. Sve kockice su se poklopile. Da bi mašina funkcionisala, moraju zupčanici savršeno da „legnu“ jedan na drugi. Da svi rade. Sklizne li jedan, ceo sistem stoji. Moj zadatak je bio da osposobim funkcionisanje sistema. I neka bude da sam najmanji zupčanik u njemu.

Toliko važan da je pokrenuo „proizvodnju“.

 - Kad se sistem pokrenuo pokušavao sam da ga iskrenim odnosima održim na optimali. Da svi guramo u istom pravcu. Samo tako smo mogli do dobrih rezultata. Sa ove distance mogu da kažem da smo napravili kvalitetne stvari. Naravno da uvek može bolje, ali mi je kao zvezdašu pomoglo što sam znao kako klub diše. Zato sam se prilikom dolaska fokusirao na nekoliko detalja. Prvo - detekcija problema, drugo - rešavanje, treće – rad. Ne priča. Smetalo mi je što se stalno vrtimo oko nekih stvari, krećemo ispočetka, ne poštujemo prošlost. Podsećam, zatekao sam negativan ambijent posle gubitka titule i poraza u finalu kupa od Partizana, scene na stadionu bile su kao da se sve srušilo, da ništa ne valja. A sistem je tu, samo ga je trebalo osposobiti. Imali smo jedan jedini način da to izvedemo. Da treniramo naporno. Sad vam kažem, bili su to teški treninzi. Mnoooogo teški. Vredelo je.

Navijači Crvene zvezde se sećaju da je Milojević imao na raspolaganju samo 12 radnih dana tokom priprema na Zlatiboru pre nego što će početi kvalifikacije za Ligu Evrope na Malti. Dva meseca kasnije ekipu „ubijenu u pojam“ ucrtao je na mapu UEFA. Svedoci tog vremena kazaće „vojničkim režimom“.

- Znaju ljudi da nisam populista. Pristalica sam druge teorije: da bi se čoveku nešto desilo mora da dela. Radi. Ne da govori unaokolo. Pokušao sam da utičem na igrače da smanje priču za javnost, da se vrate na teren i zapnu. Srećan sam što su me poslušali, relativno brzo dobili su nagradu, zamajac, posle je sve išlo svojim tokom. Svakome od momaka govorio sam „malo je prilika da dođeš u Zvezdu, ne možeš da biraš trenutak i zato, kad već dolaziš, daj potrudi se da budeš taj koji će nešto doneti, makar jedan kamenčić ugradi na Marakanu“. Pritom, poštovali smo starije generacije. Posvedočiće igrači da sam govorio „hajde da i mi budemo deo istorije“.

I postali su. Kako na Marakani vole da krste, prethodne dve i po godine predstavljale su najbolji period posle Barija.

- Najsrećniji sam zbog igrača. Prepoznali su nesebičnost, energiju, davanje, odricanje i vremenom postali bolji fudbaleri. Još važnije, bolji ljudi. Svlačionica nam je bila veliki adut, neke probleme prevazilazila baš zato što je odisala ljudskošću. Svako je znao gde mu je mesto, stariji kako da pomogne mlađem, domaćin strancu, starosedelac povratniku, a svi zajedno Crvenoj zvezdi. Divni ljudi... Mnogo teško sam podnosio odlaske. Danas, kad se čujemo, ne razmenjujemo samo šture informacije o fudbalu. Naši dijalozi su ozbiljni i podrazumevaju prave životne teme. Sudbine.

O tom zajedništvu i istrajnosti govorio je novi kapiten tima, Milan Borjan.

Foto: crvenazvezdafk.com

- Nije moglo drugačije nego da se držimo zajedno. Svako je dobio zadatak, nekad ga izvršio, nekad ne. Tačno je da je Borjan, kad ga već pominjete, nekad bio sam protiv svih i omogućio nam fenomenalne stvari, međutim, bilo je utakmica kad Milan nije imao posla zato što mu je ostatak tima to omogućio. E, to je kolektiv. Prvi put vam sad kažem, plašio sam se da se posle prvih pozitivnih rezultata, leta 2017. ne probudi u nama ono balkansko da smo završili posao. A zapravo ostao na pola. Nismo smeli da postanemo sami sebi dovoljni. Da pomislimo kako smo ostvarili snove plasmanom u Ligu Evrope. Naš zadatak je bio da svaku utakmicu tretiramo kao iskušenje“.

Usledilo je igrački, rezultatsk i finansijski bum. Teško da će neko, bar u skorije vreme, izvesti sličan podvig.

- Jedan čovek ne može sam da uradi ništa. Niti je izvodljivo, niti poželjno. Zato sam govorio o sistemu. A u njemu su zasluge podeljene jednako. Naravno, imao sam i egoiste, fudbal je takav da navijači vole atraktivne, igrače poteza, vica. Dozvoljavao sam im da ga ispolje samo ako je u službi rezultata. Razumem da neko gleda sebe, lični interes, ali pod uslovom da ne ugrožava kolektiv sve je u redu. Moja najveća pobeda je što su mi igrači verovali. Mladi ljudi, neki od njih dečaci, odjednom je trebalo da izađu pred Marakanu. Još ako ne krene kako smo želeli... Plus pritisak javnosti 24 sata. E, zato smo pričali. Danonoćno.

Dokumentovano je i šta je Vladan Milojević govorio dok je u Atini, dok je još bio trener Panioniosa, čekao Zvezdin direktorski tandem na pregovorima: „zna se ko sam i šta sam“.

- Volim ljude koji ne pričaju često i bez povoda, već one koji rade. Kod nas Srba se mnogo govori, imamo potrebu da se hvalimo, međutim, ostavimo javnosti i istoriji da presudi šta sam uradio. A radio sam.