Kukolj: Prebijem Džakića svaki put u ringu...

Foto: Instagram/printscreen

Aleksandar Kukolj

Ulazimo u sportsku salu u SC Banjica. Posle minusa napolju, unutra je kao u turskom kupatilu. Kondenzovana para kaplje sa plafona. Nekoliko desetina klinaca pažljivo sluša trenera i na njegovu komandu svi kao jedan rade džudo pokrete.

Ekipa Srpskog telegrafa je nešto ranije stigla na trening Aleksandra Kukolja tako da smo imali priliku da pogledamo i deo treninga najmlađih. Moram priznati da me je prijatno iznenadila činjenica da toliko dece trenira džudo i da, među njima, ima dosta devojčica. Završavaju trening i stariji preuzimaju salu. Pojavljuje se i naš trenutno najuspešniji džudista Aleksandar Kukolj (27), evropski prvak iz 2017. godine, a trenutno je treći na svetu.

Kako se priprema za Olimpijske igre, šta radi kad odmara, koga uvek "premlati", kada je u životu najviše rizikovao, i o još mnogo toga, otkrio nam je nakon treninga.

- Krenula je predolimpijska godina. Ja sam u ovom periodu dosta dobro rangiran sa već tri osvojene velike medalje koje ulaze u kvalifikacije za normu. Imam kratkoročne ciljeve na koje sam fokusiran i mislim da će mi fokus na njih dati najveće šanse da se prvo opet plasiram na igre, a onda i osvojim medalju - kao iz topa govori nam Aleksandar, koji za sebe kaže da je momčić oštre glave i čistog obraza koji u životu može da radi sve, a ne mora da radi ništa.

Džudo treniraš od sedme godine. Na koji način je uticao na tebe tokom odrastanja?

- Sport, generalno, pogotovo borilački, pojedinačni, to vam je život u malom. Tu se već kao klinci susretnete i sa porazom, pobedom, nepravdom, bolom, naporom... U borbi ste samo vi i protivnik, niko vam drugi ne može pomoći. Sami ste. Pa tako naučiš da se uzdaš u sebe, dobiješ ludačko samopouzdanje. I kad malo porasteš, svet gledaš malo drugačijim očima u odnosu na nekog ko se sa bolom ili nepravdom tek tada prvi put susreće. Drugačiji si od drugih i ako treba da potrčiš za autobusom, doneseš odluku u deliću sekunde ili zaštitiš sebe na ulici, ili nekog kome je zaštita potrebna.

Pored džuda, kojom se još fizičkom aktivnošću baviš? Koliko ti joga pomaže?

- Veliki sam pobornik "ukrštanja treninga" sa drugim sportovima, ako postoje i najmanje šanse da će mi to pomoći da napredujem u svom sportu. Na boćanje bih išao ako će mi pomoći. Tako pored džuda idem na Brazilsku džiu-džicu da poboljšam parter, od dizača tegova uzimam sve što mogu za poboljšanje apsolutne snage, elementi atletike su obavezni. Na fudbalu volim da se dobro istrčim i kroz zabavu oštrim koordinaciju, boks je tu za brze ruke i bolju ocenu distance. I, naravno, gde bolje raditi na fleksibilnosti tela i balansu nego na jogi. Radim je kada god mi se uklapa u plan treninga, velika je pomoć u prevenciji od povreda.

Koja te takmičenja očekuju ove godine i kako izgleda jedan tvoj "radni dan"?

- Ciljna takmičenja ove godine su Evropske igre, svetsko prvenstvo i masters, pored toga grand prijevi i gren slemovi, koje odlučim da radim, to još ne znam precizno. Moj dan "običnom" čoveku nije baš najinteresantniji. Malo se razlikuje kada sam kod kuće i kada sam na pripremama, jer se na pripremama radi sa 100 odsto posvećenosti, pa zato i jesam najvećim delom negde kada se spremam za velika takmičenja. Ali sada sam kod kuće, pa to počne malčice kasnijim buđenjem nego što bi kao po difoltu očekivali od sportiste. Doručak, trening koji sat, ručak, malo vremena sa porodicom, prijateljima, obavezno moram odspavati pre večernjeg treninga (tu sam kao beba). Večernji trening, koji je prilično kasno kad sam u Beogradu, zbog čega se opet sutradan malčice kasnije budim.

Da li bi se za određenu sumu novca pojavio u nekom rijalitiju?

- Jok, ionako bi mi sve uzeli jer bi me na kraju neko od onih tamo isprovocirao da mu iščupam uši. Izbegavam da ih vidim, ali ono što vidim, ja ne znam kako da normalan čovek ostane imun na ono što oni tamo rade.

Ko ti je najveći protivnik? Šta misliš o Majdovu?

- Kod nas je to manje više slično ko u tenisu. Ima nas desetak sa kojima se uglavnom susrećem u finalnim blokovima, pa od tih desetak ne znam koga bih izdvojio. A Majdov ima moje najveće poštovanje. Što je više ljudi koji rade velike stvari za srpski džudo, to će biti bolje džudou, a onda i svima nama koji se njime bavimo.

Da li su ti uspesi čuvenog Vuka Rašovića bili podstrek za bavljenje ovim sportom?

- Vuk je legenda srpskog džuda, a njegov doprinos džudu je priznat i u svetu. Čast je za džudo imati takve predstavnike, a te godine koje je on proveo baveći se džudom svakako da su mnogima inspiracija.

Nedavno si otvorio salu za borilačke sportove. Koji su sve sportovi zastupljeni i šta planiraš u budućnosti? Do koje godine je realno da se baviš džudom i kad je idealno vreme da deca uđu u ovaj sport?

- Ja sam to pokrenuo sa dva brata Vukom i Nemanjom, mojim najboljim drugarima i majstorima brazilske džiu-džice, preko koje smo se i upoznali. Oni već nekoliko godina imaju svoj klub BJJ ViN, sa kojim su sada u našoj sali. Ono što bih ja malo sebično voleo je da, zbog broja vežbača na džudu i bjj, ostanemo bez slobodnih termina. Za sada, drage volje sarađujemo sa prijateljima iz drugih bratskih nam borilačkih sportova. I bez brige, primaknemo li se manjku termina (a hoćemo), otvaramo sledeću salu... pa nismo mi tu neki neozbiljni... ha-ha.

Inače, ono što je obično u sportu limit, to je psihofizička istrošenost. Ja sam slomio i šta je trebalo i šta nije, ali se za sada držim kako treba, makar u glavi... ha-ha. Nešto što mi je u glavi su Olimpijske igre 2024, tad ću imati 33 godine, puna kapa. A krenuo sam da treniram sa 7 godina... već 20 sam u ovome. Sad mislim da je dobro kretati i ranije, već sa pet. Za taj uzrast se džudo trening organizuje kao sportska školica koja ih primora da imaju fizičku aktivnost tri puta po sat vremena nedeljno. Nažalost, pored svih igrica, kompjutera, telefona, to primora je izgleda nekad neophodno.

 Može li od džuda da se živi?

- Ja evo živim već 10 godina... Mislim da od svakog posla može dobro da se živi ako veruješ u ono što radiš, radiš mnogo, pa na kraju radiš bolje nego drugi.

Ideja osnivača džuda je bila da stvori veštinu u kojoj je povreda nemoguća. Da li si se nekada povredio i koji te je poraz najviše "boleo"?

- Potpuno si u pravu, to je bila glavna ideja, džudo je i bio takav. Čak je i sada u osnovi takav kada se neko njime bavi kako bi usavršio veštinu. Međutim, kada se njime bavite kao takmičarskim sportom, onda naravno ulazimo u nadmetanje sa idejom da budemo bolji od drugih. Sve to vuče ekstremne fizičke napore I onda, naravno, kao i u svakom sportu, dešavaju se povrede. I ja sam se povređivao - takav pos'o šta da se radi. Radiš sve da do povrede ne dođe, kad se desi, nema tu vremena za kukanje i prenemaganje, samo gledaš kako što pre to da saniraš i na čemu možeš da radiš dok si povređen. I to je možda u sportu nešto što najviše boli, kad si protiv svoje volje onemogućen da radiš ono što treba da radiš. Što se poraza tiče, verovatno borba za medalju na evropskom prvenstvu 2016.

Kakav je Putin kao džudista?

- Ha-ha-ha, on je TOP!

Da li popuštaš da bi pobedio?

- Kad to ima smisla, da.

Jesu li klinci danas više zainteresovani za džudo u odnosu na period kada si ti počinjao da se baviš ovim sportom?

- I te kako. Kad samo vratim film kako je bilo nekada. Džudo je sam po sebi kvalitetan sport, UNESCO ga je proglasio za najkorisniji sport za decu i mlade od četiri do 22 godine. I te činjenice nam mnogo olakšavaju posao. Samo smo dugo čekali na nekog ko će svojim rezultatima približiti džudo ljudima, zainteresovati ih, a onda će imati šta da vide. Drago mi je što sam to bio ja, i drago mi je što su moji mlađi drugari odmah uhvatili priključak. Ne treba nam više rezultatskih rupa od deset godina. A neće ih ni biti. Sale su prepune dece i broj svakim danom raste.

Kako se restartuješ i da li praviš pauze u treniranju posle napornih takmičenja?

- Ne volim da pravim pauze tipa - ne radim ništa. Zarđa mašina brzo, pa kad treba opet da krenem, to bude jako bolan proces, bude mi skuplja dara nego mera. Uvek biram da budem aktivan, ali bez nekog moranja, radim šta mi se radi, pa se tako malo i psihički resetujem. Takođe, u tom periodu posle takmičenja, a pred zalet za sledeće takmičenje nađem vremena da radim na prevenciji, to mi bude veliki prijatelj kasnije.