Da se naježiš: Emotivno pismo italijanskog tenisera - Hvala ti Nole, heroju sa ulica Beograda!

Pismo 28-godišnjaka sa Sicilije vam prenosimo u celosti:

- Ćao Nole. Pišem ti jer si ti izgleda jedina osoba koja je sposobna da razume i uradi nešto za nas, jer iskreno verujem da porukom ATP ništa ne bih postigao. Oduvek sam ti se divio kao igraču, isti koliko sam ti se divio i kao osobi. Oduvek si pokazivao svoje srce i skromnost i to je pokazala tvoja briga slabije rangiranim teniserima. Napravio si određene nivoe jer si spreman da finansijski pomogneš samo igračima od 250. do 700. mesta.

Verujem da, u ovim uslovima, niko ne bi trebalo da se oseti izostavljenim. Svi koji pokušavaju da žive od ovo sporta i da dođu do svojih ciljeva. Svi igrači - sve do 1000. mesta, a ne samo do 700. – bi trebalo da budu ključni deo sistema i ne bi trebalo da budu ostavljeni samo sa sobom, kao što je slučaj bio uvek.

Pričam o onim igračima koji ne mogu da se uzdaju samo u ATP i ITF za hranu i smeštaj, jer moraju da plate i za štimovanje reketa, fizioterapeuta, a čak nisu uvek u mogućnosti da sa sobom povedu trenera. Ti igrači moraju da donose odluke na osnovu novca, a ne na osnovu profesionalnog napretka, tako da su primorani da se finansijski izdržavaju putem državnog nagradnog fonda i mečeva za klubove.

Tokom svoje karijere upoznao sam mnogo odličnih tenisera koje je 'ubio' sistem i koji su morali da prestanu da jure svoje ciljeve jer nisu imali porodicu koja je mogla da ih izdržava. U ovom trenutku, mislim da bi ATP i ITF trebalo da budu odgovorni za to, jer mi (loše rangirani igrači) moramo da ih izdržavamo tako što plaćamo određene stvari (od 75-250 dolara). To radimo iako ne osećamo da se oni brinu za nas, iako moramo da idemo i 'Bogu iza nogu'. Idemo na lokacije koje ne mogu da obezbede smeštaj igračima i ITF ih izabere samo kako bi zaradili novac. Ali mi to radimo jer želimo da pratimo naš san.

Igrao sam na odobrenim lokacijama među bubašvabama, tamo gde nismo imali terene za trening, gde nisu radile teretane i tuševi. U tim uslovima osetio sam se maltretirano od strane sistema. Kada se renking promenio pre dve godine, morao sam da potrošim 50 hiljada kako bih se zadržao oko 500. mesta na ATP listi, ali se tada poeni sa ITF nisu računali, tako da sam bio bez renkinga. Nadam se da sada neće biti isti slučaj.

Nadam se da će pandemija podići svest oko mogućeg rešenja i osećam da mi je ovo poslednja šansa da ostvarim svoj san. Nikada se nisam bavio ovim sportom zbog novca - da jesam, prestao bih pre mnogo godina kada nisam imao prebijene pare na kraju godine.

S obzirom na to koliko me je pogodio kovid-19 moram da pronađem posao i želim da sprečim da se isto desi mladim igračima koji imaju isti san kao i ja. Oni zaslužuju šansu. Ovo je san koji imaju svi, a ne samo neki, a ti, Nole sa ulica Beograda, si živ dokaz toga.

Hvala ti, Nole.

P.S. Zaboravio sam da pomenem da sam imao tu čast da treniram uz tebe.

- Omar Đakalone.