Gorela je Skupština u Beogradu i padao Milošević, a evo šta se dešavalo u drugim gradovima po Srbiji

Foto: www.profimedia.rs

Slobodan Milošević

Dan nakon izbora, opoziciona koalicija DOS - skup 18 partija i pokreta osnovan u januaru te godine - proglašava pobedu na svim nivoima, dok koalicija Miloševićeve Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice njegove supruge Mirjane Marković, poraz priznaje samo na lokalnim izborima.

Desetine hiljada ljudi izlaze na ulice u znak protesta, a blokade i protesti se šire po celoj Srbiji.

Ovo su priče ljudi koji se nisu zaputili ka glavnom gradu tog četvrtka.

Vranje  Predrag S. : Tada sam imao 28 godina, bio sam direktor Simpove fabrike kožnih garnitura. Vranje je bilo poslednji bastion socijalizma svih tih godina, živelo se od Dragana Tomića i od Simpa, i još nekih fabrika zaostalih iz prošlih vremena. Za nas koji smo radili u Simpu, to preduzeće je bilo "država u državi", živeli smo za to. Nama je servirana priča da ukoliko dođe do nekih promena, Simpo će bukvalno da se ugasi, vi ćete te biti na ulici. Većina radnika, kao i većina stanovnika Vranja, to je i mislila. Bio sam na službenom putu tog dana i dok sam se vraćao, čuo sam da ljudi na granici pričaju o tome šta će biti dalje. Iako se taj događaj krčkao neko vreme, niko u Vranju to nije očekivao. Danas su moja osećanja veoma pomešana. Meni je drago što je došlo do promena, ali mi je žao što nismo iskoristili šansu za brže i normalnije priključivanje ostatku sveta - da li je taj svet sad normalan ili nije... Nismo iskoristili tu šansu. Mnogi su iskoristili želje običnih ljudi da naprave karijere i da se finansijski okoriste.

Požarevac - Juriš na Marka Miloševića Momčilo V. :Imao sam 39 godina i dobio sam otkaz u mesnoj industriji zbog opozicionog delovanja. Preživljavao sam tako što sam prodavao opozicione novine, satirični list Naša krmača i Naše novine. Požarevac je tada bio izolovano mesto, na snazi je bio aparthejd u kome je vladao sin Slobodana Miloševića. Marko je imao razvijen biznis, imao je radio Madonu, istoimenu diskoteku, nekoliko prodavnica. Posebno je bilo teško opozicionarima, jer ih je Marko šikanirao i sejao strah. Na ulicama Požarevca je početkom oktobra 2000. godine bilo oko 20 hiljada ljudi koji više na čelu države nisu hteli da vide Miloševića. To je bio veliki znak da je došao kraj Miloševićevoj vladavini, čekali smo samo da se to ozvaniči. Petog oktobra je mnogo Požarevljana krenulo ka Beogradu, a oni koji su ostali, pratili su šta se dešava pred Skupštinom. Foto: www.profimedia.rs Marko Milošević Oko sedam uveče, jedna grupa ljudi je uletela u pekaru koju je držao Marko Milošević. Marko je sedeo sa prijateljima i pio piće, jedna grupa demonstranata je krenula ka njima, Marko je pobegao. Dan kasnije je napustio Srbiju i nikada se više nije vratio u Požarevac. Pekara je demolirana. Moj pokojni brat je, sa još nekoliko ljudi, pokušao da zaustavi demoliranje pekare, ali nije uspeo u tome. Na kraju su rekli besnim demonstrantima: "Lupajte, lomite, dajte sebi oduška". Ja sam u tom trenutku već stigao u Beograd. Putovanje je trajalo jer su na putu bile barikade na mostovima i benzinskim pumpama. Kad smo to probili, relativno lako smo stigli do Beograda. Danas na 5. oktobar gledam kao na jedan istorijski događaj - dan kada je pala jedna diktatura. Vratili smo se u svetske tokove, skinute su sankcije, krenulo je nabolje, ali se nikada nije desio taj famozni 6. oktobar i sistem se nikada korenito nije promenio.

Knjaževac Ivan R. :Imao sam 15 godina i tek sam krenuo u prvu godinu srednje Elektrotehničke škole u Zaječaru. Samo što smo došli u školu, stiglo je obaveštenje da su otkazani časovi. Bilo nam je super, spakovali se i seli u autobus da se vratimo u Knjaževac. Na ulasku u grad smo morali da izađemo iz autobusa, nismo mogli dalje - kolona demonstranata je zaustavila saobraćaj. Priključili smo se masi na ulici. Kupili smo pivo i nastavili ka centru grada. Atmosfera je bila odlična, svi su se zezali. U to vreme sam svirao u pank bendu Pešački prelaz. U centru grada je bila postavljena bina na kojoj su se smenjivali lokalni opozicioni lideri i bendovi. Prišao mi je drug iz benda koji je upravo sišao sa bine i pitao me da li bismo se mi iz Pešačkog prelaza popeli na binu i odsvirali nešto. Pre toga smo nastupali jednom pred više od hiljadu ljudi, na proslavi srpske Nove godine. Ovde je bilo mnogo više ljudi. Popeli smo se na binu. Bila mi je neviđena frka. Svi smo bili maloletni u tom trenutku i stajali smo pred najvećom masom do tada. Nisam imao pojma šta je naš nastup značio u političkom smislu. Ja sam se popeo na binu, sa ogromnom tremom i video masu ljudi koja se smeje i peva - sve mi je to bilo interesantno. Nisam imao pojma šta znači Sloba, osim što su baba i deda tada govorili da je Sloba zao. Tek kasnije sam shvatio šta se tog dana dešavalo. Nikada nisam razmišljao o Slobi ili promenama, ali moj otac jeste. Imali smo fabriku koja je cipele prodavala domaćim radnjama. Kada je Sloba otišao, Kinezi su masovno počeli da dolaze i otvaraju radnje, pa je otac počeo da psuje i govori da u vreme Slobe toga nije bilo.