POTRESNA ISPOVEST ŠLJIVANČANINA: Istina o pokolju u Vukovaru!

Foto: ST/D. KADIĆ

Veselin Šljivančanin

- Borko Nikitović baš je te 1991. godine završio Vojnu akademiju i postao potporučnik. Njegov život tek je počinjao. Išao je sa svojim vodom da zauzme položaj kod srpske kasarne u Vukovaru. Pao je pokošen od snajpera, iz zasede. Kapetan Saša Milanović, desetar Popović i još jedan vojnik izašli su da pomognu. Izrešetani su onog trenutka kad su mladog Borka uzeli u ruke. Hrvatski paravojnici sve su ih poubijali dok su nosili mrtvog druga.

Bili su to najteži trenuci u Vukovaru - priča bivši oficir JNA Veselin Šljivančanin, čiju ispovest pod simboličnim naslovom "Moja istina o Vukovaru" objavljujemo na dan kada Hrvati slave "obljetnicu" pada ovog grada, dok ga Srbi označavaju kao dan kada su iz njega proterane ustaše u uniformama Zbora narodne garde.

RADIO-STANICA

Glas mu drhti jer bi zaplakao, pa zastaje čekajući da taj trenutak prođe. Ponavlja da želi da priča o srpskim vojnicima koji su dali živote jer danas, kaže, malo ko hoće da prizna da su i oni bili žrtve.

- Nismo verovali da se tako nešto može dešavati. Bili smo ubeđeni da nijedan dobar čovek neće krenuti da puca na mlade golobrade vojnike koji su tada imali 18, 19, 20 godina. Bili su deca. Nisu ni oni verovali da će njihov narod pucati u njih. Tim pre što nismo došli u Vukovar da ubijamo. Hteli smo da pomognemo našoj kasarni u Vukovaru i da spasemo zarobljene starešine i vojnike.

U jednom trenutku, priseća se, uspeo je da dođe i do radio-stanice koju su Hrvati imali. Danima je gotovo neprestano bio sa njima na vezi.

- Govorio sam im da je suludo da se ubijamo i da samo dolazimo po svoje vojnike. Pozivao sam njihovog komandanta, oficira JNA, da dođe da popijemo kafu. Istinski sam to radio, verujući da će pristati. Rekao sam im: "Možda se ne slažemo, ali nećemo se ubijati. Neka narod reši na referendumu šta ima." Uvek su mi kratko odgovarali da će ubiti i mene i svakog drugog srpskog vojnika - priseća se on.

ĆUTANJE O ŽRTVAMA

Kako su u to vreme roditelji uglavnom imali dvoje dece, često muško i žensko, Vojska je vodila računa da takve vojnike, kao i jedince, ne vodi na mesta gde se ginulo. Međutim, mnogi su sami hteli da budu na prvoj liniji vatre.

- Bio je jedan Elez iz Novog Sada. Njegova majka je često dolazila, imala je samo tog jednog sina. I mi smo hteli da ga pustimo, ali on nije hteo ni da čuje. Kad je trebalo da se nosi hrana u kasarnu, bio je u transporteru koji je pratio to vozilo. Hrvatski paravojnici su ih presreli i zarobili. Četvoricu su odmah ubili, među njima i Eleza. Malo im je bilo što su ih ubili, nego su ih i zapalili. Meštani su noću izašli i iskopali im grobove, pa su kasnije tako njihovi ostaci pronađeni i identifikovani - priseća se Šljivančanin i dodaje:

- Masakri nad našim vojnicima se tako lako zaboravljaju. Meni je žao i svih drugih žrtava, ali dok o drugima ima ko da priča, o našima se ćuti. Krenuli su pod zakletvom da brane otadžbinu, a otišli su u smrt. Zaslužili su da ih se bar na godišnjicu setimo - poručuje on.

HRONOLOGIJA
avgust 1991. Hrvatske snage opkolile i potpuno odsekle kasarnu u Vukovaru, punu vojnika iz redovnog sastava, uglavnom mladića od 18-19 godina
avgust 1991. JNA poslala jedinice da intervenišu, izbave zarobljene vojnike i spreče masakr
novembar 1991. Posle 87 dana žestokih borbi, hrvatske snage doživele težak poraz, JNA preuzela kontrolu nad Vukovarom. Hrvati dan kada se to desilo, 18. novembar, obeležavaju svake godine. Grad vraćen Hrvatima Erdutskim sporazumom, potpisanim 1995. godine, koji je u potpunosti realizovan tri godine kasnije
novembar 1995. Grad vraćen Hrvatima Erdutskim sporazumom, potpisanim 1995. godine, koji je u potpunosti realizovan tri godine kasnije