SVET OPSTAJE NA NOVCU I ZLURADOSTI: Pisac o našim zabludama i senzacijama

Foto: e-stock/I. DOBRIČIĆ

Pisac Igor Marojević

Nedavno je u Laguni promovisana njegova nova knjiga "Prave Beograđanke" u kojoj, kako i naslov sugeriše, nemilosrdno izvrće samoljubivu sliku o sopstvenom dostojanstvu, damstvu, ali i muževnosti Beograđanki. Pomalo i Beograđana.

- Ljudi se plaše i egzistenciju rešavaju u političkim partijama. Prodaju se za nadu i pojedinac gubi značaj. Žene su snažnije i dinamičnije, dok su muškarci ekonomski poraženi. Vlada prevelika anksioznost jer brinemo šta misle ljudi koji ne misle - kaže Marojević.

Šta bi bila istinska beogradska dama 21. veka?

- Nudim nekoliko mogućih odgovora na ta pitanja kroz radnju romana i ženske likove. Svaka od njih zastupa istinsku beogradsku damu, a razlika između prave Beograđanke i Beograđanke je kao razlika između diplomiranog inženjera i inženjera. Među ovim istinskim u mom romanu ima i štreberki i ambicioznih devojaka sklonih riziku i poslovno uspešnih žena, ali i onih negativnih, koje pod damstvom podrazumevaju minimum dostojanstva uz ličnu svest da je život pakao i da treba propadati što ponosnije.

Da li je "prava Beograđanka" kompliment?

- Zavisi od toga da li čitalac ironično može da posmatra događaje iz knjige.

Likovi u knjizi su izgubili duhovnu dimenziju. Gde je nestala ona urođena slovenska radoznalost?

- Ne znam da li tako nešto postoji kao sindrom. Mi volimo da mislimo da je to tako, međutim, mislim da brkamo neke predstave o sebi.

Kakvi smo zaista?

- Ne bih više govorio o sindromu nečega čiji su sastavni delovi sasvim razjedinjeni i različiti. Razne crkve su zaposele te narode, sve tri hrišćanske regularne, jezici se udaljili, interesi govornika često sukobili, na neke od njih znatno su više uticali američki i germanski sindromi nego ruska ili ma koja slovenskobratska kultura.

Smrt je odavno fešta i karneval. Ima li suštine iza savremenog spektakla?

- Smrt je OK, karneval još bolji, ali ovo orgijanje sa smrću po srpskim medijima je jadno i užasno, imamo najgore medije, čak i u regionu. S posebnim zadovoljstvom sam u romanu opisao kako medijska razuzdanost i neodgovornost mogu da dovedu do lokalnog rata. Ako pod svim tim ili pod nečim sličnim podrazumevamo savremeni spektakl, suština jeste u razmeni novca i zluradosti, koja je odavno jedina duhovna hrana dobrog dela naših sunarodnika, po pravilu izludelih od sreće kad u nekom mediju vide da je nekom opisanom nesrećniku gore no njima, pa maštovita crna hronika, pa umrlice... Dosta zla potiče odozdo.