Vreme kada su električni automobili bili popularniji od benzinaca u Americi

Foto: wikimedia.org/MORS

Foto: Ilustracija

Njihov udeo je u 2019. godini iznosio odličnih 42,4% ili oko 11% više nego godinu dana ranije pa je realno očekivati da će trend biti nastavljen i u narednom periodu.

Međutim, malo ljudi zna da Norveška neće postaviti rekord, i da se on zapravo desio u Americi još pre 120 godina. Da, davne 1900. godine na američkim ulicama je bilo više električnih nego benzinskih automobila pre nego što je jedna taksi kompanija u potpunosti upropastila njihovu reputaciju…

Početkom 20. veka automobil se još uvek nije smatrao proizvodom budućnosti. Mnogi su bili mišljenja da je reč o prolaznom trendu i da će tradicionalni prevoz u vidu kočije i konja nastaviti da vlada ulicama. Iz navedenog razloga, spomenute 1900. godine samo 4.192 nova automobila je napustilo fabrike u Americi.

Foto: wikimedia.org/MORS

Detroit: Električni automobil

Modeli sa unutrašnjim sagorevanjem goriva su igrali sporednu ulogu sa 936 primeraka, a električni sa 1.575 jedinica. To znači da ni jedna kategorija od njih nije činila većinu, već su se na tronu našli automobili na paru sa 1.681 primeraka. Pretpostavlja se da je javnost imala najveće poverenje u njih zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu sa parnim lokomotivama, ali takav trend neće dugo opstati.

To nas dovodi do čoveka po imenu Vilijam Vitni, koji je stekao imperiju baveći se proizvodnjom tramvaja. Vitni je bio izuzetno imućan industrijalac pa je investirao 200 miliona američkih dolara u nekadašnjeg proizvođača taksi uluga New York City Electric Cab Company. On je imao u planu ponuditi taksi usluge u svakom gradu u Americi počev od Njujorka, a novonastala firma je dobila i ime Electric Vehicle Company.

U navedenom periodu većina električnih automobila je imala domet s jednim punjenjem baterija od oko 70 kilometara, uz identičnu maksimalnu brzinu. U vreme pre nastanka brzih punjača, svaka dopuna baterije bi zahtevala izuzetno dug interval vremena, pa se Vitni dosetio da bi zamena bila logičnije rešenje.

Na taj način, vozač bi se vratio u garažu svakih nekoliko sati, zamenio bateriju na svom automobilu, onom koja je već napunjena i nastavio sa radom. Vozila bi takođe bila u pokretu 24 sata dnevno uz minimalnu potrebu za nekakvim održavanjem.

Kada je Vitni kupio kompaniju, Electric Vehicle Company je imao samo 13 taksi automobila, ali je u rekordnom roku povećao cifru na 200 i naručio još dodatnih 1.600 jedinica. Što se broj vozila povećavao tako je i dostava baterija postala problem. Nije bilo retkost da mnogi automobili ne mogu da napuste garažu zbog manjka baterija ili da se isprazne tokom vožnje sa mušterijama u njima.

U spomenutom periodu baterije su takođe imale i veoma kratak životni vek pa je Vitni bio primoran da ih menja već posle pet godina korišćenja. Do 1907. godine on se kompletno povukao sa tržišta i odlučio da bazira naslednike na modelima sa unutrašnjim sagorevanjem goriva.

Neuspeh Electric Vehicle Company nije prošao nezapaženo u javnosti i kupci su se iznenada okrenuli od električnih automobila. Naravno, veliku ulogu u tome je imao i legendarni Ford Model T, koji se pojavio u prodaji 1908. godine, i sa svojom niskom cenom gotovo sahranio sve električne i parne automobile.

To ipak nije bio kraj električnih automobila i oni su nastavili da privlače limitirani broj kupaca sve do tridesetih godina prošlog veka. Popularnost je bila najveća među ženama i detektivima, kojima se dopadao nedostatak zvuka električnog agregata čime su efikasnije mogli da jure kriminalce.

Ipak, početkom tridesetih godina, takozvana “Velika depresija” je sahranila većinu manjih proizvođača pa je javnost morala da čeka Teslu pre nego što su se električni proizvodi našli na ulicama u većoj meri.