Željko Rebrača: Bajke postoje

Foto: starsport

KK Partizan 92

Bio je jedan od najmlađih članova zlatnog tima Partizana kada su se crno–beli popeli na krov Evrope. I za Rebraču je ta sezona bila ključna jer je karijera posle toga dosegla nebeske visine. Igrao je za Beneton, Panatinaikos, Detroit, Atalantu, Kliperse, Valensiju, uz veliki broj odličja u dresu nacionalnog tima, ali se prisetio i kako je to sve izgledalo na samom početku.

Naravno, fokusirali smo se godišnjicu od osvajanja evropske titule u Istanbulu.

- Bajke postoje i ljudima uvek pričam da veruju u bajke. Da je nemoguće moguće. To smo dokazali pre 28 godina - ističe Rebrača.

Da li možete da se prisetite nekih detalja?

- Pripremama Partizana priključio sam se nešto kasnije. Nikola Lončar, Mlađan Šilobad i ja smo bili na Svetskom prvenstvu za juniore u kanadskom Edmontonu. Bilo je to krajem jula 1991. godine. Praktično poslednji zajednički nastup košarkaša stare Jugoslavije. U šampionskom timu Partizana Lončar i ja smo bili najmlađi. Ukoliko me sećanje služi.

Kako se treniralo?

-Radilo se puno, naporno… Radili smo neke osnovne košarkaške stvari, abecedu, i to smo ponavljali do beskonačnosti. Kao kad prvaci krenu u školu i uče slova. To mi je puno pomoglo za sve naredne godine.

Na koji način pamtite saradnju sa Žocom Obradovićem i Aleksandrom Nikolićem Profom?

Foto: starsport

- Aca Nikolić je testirao naše krajnje granice, a kad se iznervira zvao nas je po brojevima. Na jednom treningu, ja sam se iznervirao i zapitao Profu, da li ima još neki igrač na treningu osim Rebrače. Naredna dva dana zvao me je jedanaest.

Svi potenciraju da su lideri te generacije bili Aleksandar Đorđević i Predrag Saša Danilović...

- Slažem se apsolutno. Međutim, dodajem da je Stragi Stevanović takođe bio ključni igrač. Sigurno treći u ekipi. Igrao je četvorku, a bio je sve. Šarić je bio najstariji igrač, naš prosek godina bio je oko 21 godine. Teško da je neko pre i posle toga pokorio Evropu sa takvom mladošću.

Čega se još sećate?

- Stalnih putovanja. Putovalo se utorkom za Madrid preko Ciriha. Mislim da smo upoznali svaki kutak aerodroma u Cirihu. Iz Madrida smo imali još 40 minuta vožnje do Fuenlabrade. Sreda je bila rezervisana za trening, četvrtak takođe, a uveče je bila utakmica. U petak smo se vraćali, pa smo za vikend igrali domaću ligu i tako stalno. Sezona nam je prošla u stalnim putovanjima.

Potencira se vaše veliko prijateljstvo u ekipi?

- Pa da. Tad nije bilo telefona, društvenih mreža… Mi smo razgovarali, družili se… U ekipi smo imali šmekera Ivu Nakića, potom Vladu Dragutinovića, oni su nas edukovali u prestonici. U timu je vladala strašna hemija.

Imali ste značajnu podršku Španaca. Koliku?

Foto: starsport

- Toliku da smo se osećali kao da igramo kod kuće. Stanovnici su navijali za nas i kad smo igrali protiv španskih ekipa. Konekcija je bila maksimalno uspostavljena”.

Da li možemo da očekujemo novu evropsku titulu nekog našeg kluba, možda novu od Partizana?

- Pa, Partizan se našao na Fajnal foru 1998. godine, tada sam bio u Benetonu. Nisam igrao finale sa Benetonom, ali tokom karijere trudio sam se da zaboravim na poraze. Potom, crno-beli su bili 2010. godine na završnici u Parizu. Znači da može, da je realno. Moraš da veruješ u bajke - konstatovao je Rebrača.