Slavimo jednog od otaca hrišćanstva: Pomolite se Svetom Maksimu, zaštitniku stradalih i očekujte ČUDO!

Foto: ST/N. PANČIĆ

Foto: Ilustracija

Prepodobni Maksim Ispovednik je rođen krajem 6. veka najverovatnije u Carigradu, iako je bilo indicija i da potiče iz Palestine. Bio je plemićkog porekla, pa je još kao mlad postao visoki dvorjanin na dvoru vizantijskog cara Iraklija.

Maksim je proveo dugi niz godina u ovoj službi pre nego što je shvatio da svetovni život ipak nije za njega i rešio da se zamonaši. Oko 615. godine je napustio sve javne funkcijei postao monah u manastiru Filipik u Hrisopolju, gradiću u blizini Konstantinopolja gde je posle nekog vremena postao i starešina.

Kasnije je prešao u Kartaginu u kojoj se ubrzo pročuo kao istaknuti teološki pisac i veoma uticajna duhovna figura. Veliko znanje stečeno u detinjstvu i ranoj mladosti ovaj svetitelj je koristio za širenje hrišćanstva i pomaganje ljudima u nevoljama, pa je bio veoma cenjen i još za života je u narodu smatran za svetog čoveka.

Neke njegove propovedi sačuvane su do današnjih dana, a naročito one koje objašnjavaju greh i prirodu zla. Za Maksima, greh je otuđenje u ontološkom smislu, jer odvaja čoveka od onog što je stvarno. Samoljublje je vrhunski greh, jer odvaja čoveka od ljubavi, odnosno od Boga. Maksim greh i zlo određuje kao nedostatak bića - nebiće, nepostojanje. Stoga pakao nije prisustvo zla već odsustvo ljubavi, što razara samu bit čovekovog bića.

Foto: Tanjug/AP

Foto: Ilustracija

Izvor čovekovog zla je u njegovoj slobodnoj odluci, ne u njegovoj prirodi. Maksim sebeljublju suprotstavlja ljubav, koja uvek znači voleti nekog drugog – čoveka, Boga.

- Ko vidi u srcu svome trag mržnje prema ma kom čoveku za ma kakvu pogrešku, potpuno je tuđ ljubavi prema Bogu. Jer ljubav prema Bogu nikako ne trpi mržnju prema čoveku - govorio je Sveti Maksim.

Međutim, onda su se istorijske okolnosti umešale u inače mirni život ovog hrišćanskog svetitelja. Naime, početkom 7. veka u Vizantiji počinje da se vodi hristološki spor oko odnosa Hristove ljudske i božanske prirode. Jedna grupa uticajnih sveštenika i državnika tvrdili su da su u ličnosti Hrista sjedinjene dve prirode - ljudska i božanska, i da zbog tog jedinstva proističe da on ima samo jednu volju - božansku. Ovo stanovište nazivalo se monotelitizam (u prevodu "jedna volja") i u ono vreme su ga zastupali i car kao i carigradski patrijarh.

Prepodobni Maksim Ispovednik nije se slagao sa tim učenjem već je zastupao diofizitsku poziciju -učenje da Isus ima i čovečansku i božansku prirodu pa samim tim i dve volje. Zbog ovog svog učenja našao se kao protivnik i onovremenog cara i patrijarha, ali nije ustuknuo.

Zbog toga je uhapšen i strašno mučen, a o tome su ostali i neki istorijski zapisi - Sveti Maksim je vođen kroz grad, pljuvan i ponižavan od mase naroda i tučen od vojnika. Nakon suđenja jezik mu je odsečen (da ne bi mogao više da iznosi svoju "jeres" ), kao i desna ruka (da ne bi više mogao da piše). Nakon toga proteran je u najzabačeniji deo carstva i osuđen da poslednje dane provede bez hrane i pića. Tako je ovaj svetitelj ubrzo i umro u progonstvu 13. avgusta 662. godine.

Foto: Tanjug/Z. ŽESTIĆ

Foto: Ilustracija

Ironično, učenje Maksima Ispovednika uskoro se pokazalo kao ispravnim. Na Šestom vaseljenskom saboru u Carigradu ono je usvojeno kao zvanično i ovaj crkveni otac je proglašen za sveca i jednog od otaca hrišćanstva.

Strašni detalji mučenja Prepodobnog Maksima Ispovednika i danas ga svrstavaju u red onih koji su zbog hrišćanskog učenja podneli najveće žrtve. Maksim se još i smatra zaštitnikom pravednih i dobrih ljudi koji nepravedno i mnogo stradaju u zemaljskom životu.

Veruje se da će molitvom ovom svetitelju njihove patnje biti, bar na današnji dan, otklonjene.

Tropar: Nastavniče Pravoslavlja, učitelju pobožnosti i čistote, svećnjače vaseljene, bogonadahnuti ukrasu arhijereja, Maksime premudri, učenjem tvojim sve si prosvetio, sviralo duhovna, moli Hrista Boga, da spase duše naše.