Lomili su nas umor, sneg, strepnja: Ovo je priznanje svim poginulim junacima sa Košara!

Foto: youtube.com/kurir/printscreen

Dragutin Dimčevski

Vučić je odlikovao Dimčevskog pre četiri dana, 9. aprila, na dan kada je pre 21 godine počeo albanski teroristički napad na karaulu Košare. U epskoj borbi koja će uslediti, u samo nekoliko dana, iz stroja je izbačena petina oficira i vojnika 53. graničnog bataljona i drugih jedinica kojima je Dimčevski komandovao.

Bitka na Košarama smatra se najdramatičnijom bitkom koju je Vojska Jugoslavije vodila 1999. godine. Rat na jugoslovensko-albanskoj granici počela je godinu ranije, a prvi na udaru bili su graničari 53. bataljona. Pod komandom majora Duška Šljivančanina i Dragutina Dimčevskog - komandanta i zamenika komandanta - prsa u prsa su se godinu i po borili sa teroristima. Najteže borbe vodile su se aprila i maja 1999. godine.

Dimčevski zato ističe da Orden belog orla sa mačevima pripada svim njegovim ratnim drugovima sa kojima je branio Srbiju.

- Ovo je priznanje svim poginulim junacima, ranjenim oficirima, podoficirima i vojnicima i svim mojim saborcima. Odlikovanje nisam očekivao. Primio sam zahvalnost države za ono što smo pre dve decenije učinili. Ipak, ovih dana u mislima sam sa svim mojim ratnim drugovima kojima pripada vojnička slava za ratni podvig sa Košara - poručuje  Dimčevski. 

Potpukovnik u penziji u sećanju priziva Vaskrs 1999. godine. Tada je počeo albanski napad na granične karaule. Pamti, kaže, svaki detalj odlaska na Košare u zoru 9. aprila. Nižu se slike - snega, blata i krvi padine Raša Košares, osmorice poginulih graničara samo tokom krvavog 11. aprila, devetnaestogodišnjeg vojnika Radovića na služenju vojnog roka, koji komandanta i danas smatra drugim ocem...

Prijateljstvo koje još uvek traje Prijateljstvo ratnih drugova 53. graničnog bataljona iskovano ratnih dana 1999. godine živi i danas. "U kontaktu smo, čujemo se. Najmanje jednom godišnje organizujemo susret. Vidimo se, ispričamo, setimo se onih kojih su poginuli. Bude tu i suza i smeha. Borci sa Košara imaju i obavezu da javno govore o odbrani zemlje. To je jedinstvena lekcija iz vojne nauke, ali i patriotizma, ljudskog herojstva i žrtvovanja. Mladi bi to trebalo da čuju i znaju". kaže Dimčevski.

Sve vreme borbi na Košarama Dimčevski je proveo u rovu sa svojim borcima. Razgovarao je sa njima, bodrio ih, tešio kada je bilo teško, grdio ih kada se ne štite dovoljno.

- Bilo je teških trenutaka. Lomili su nas umor, sneg, strepnja... Bili smo izloženi dejstvu NATO avijacije, gotovo neprekidnim napadima terorista i albanske vojske. Moral vojnika je bio dobar, ali bilo je i dramatičnih momenata. Prisustvo komandanta, njegova podrška i pomoć, vojnicima uliva snagu i poverenje da borba nije uzaludna. Istorija ratovanja je to potvrdila bezbroj puta - kaže Dimčevski.

Penzionisani potpukovnik ne krije ni zahvalnost državi i predsedniku Aleksandru Vučiću što je, posle decenija ćutanja, javno odato priznanje braniocima zemlje iz 1999. godine. Satisfakcija jeste čekana, ali je, ipak, stigla na vreme.

- To je dragoceno, pre svega zbog porodica poginulih boraca. Njihovi najbliži moraju da znaju da žrtve nisu bile uzaludne. Važno je i nama živima, jer možemo da pričamo mlađima o svom iskustvu iz borbe za slobodu naše zemlje - ističe Dimčevski.