NAROD PRISVOJIO STIHOVE PESAMA, ALI NJIHOVOG AUTORA NIKO NE PAMTI: "Sitno kolo do kola" do potpunog zaborava

Ako ste ikada bili na fudbalskom stadionu Crvene zvezde ili gledali emisiju "Ja volim Srbiju" na RTS, sigurno ste čuli i pesmu "Igrale se delije nasred zemlje Srbije". Sigurni smo i da znate reči barem prve strofe, ali ako bismo vas pitali ko je autor ovih stihova, verujemo da bi se mnogi od vas zbunili i ostavili nas bez odgovora.

Isto bi bilo i kada bi pomenuli stihove pesama "Jesen stiže, dunjo moja", "Čini se, čini", "Ne luduj, Lelo, čuće te selo" i mnoge druge. Zajedničko im je samo što ih je iznedrila ista glava, glava narodnog tribuna i seoskog učitelja Milorada Petrovića Seljančice, čiji je nadimak višeznačan. Ne samo da je rođen na selu i čitav radni vek proveo na njemu, već se sela, suštinski, nikada i nije odrekao. Uvek se pojavljivao u šumadijskoj narodnoj nošnji, s opancima na nogama i grumenom zemlje rodnog sela oko vrata, u platnenoj vrećici, koju je čitav vek nosio ispod košulje.

Nadimak dobio po prvoj zbirci

Petrović je rođen 1875. u selu Velika Ivanča podno Kosmaja. Tu je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Beogradu. Za učitelja se školovao u Aleksincu, odakle je i počela njegova prosvetarska karijera. Đake je školovao u Stojniku, Raniloviću, Mladenovcu, Krčmarima... Duže od deset godina službovao je po šumadijskim selima i svuda je pisao.

Foto: Wikipedia

Mnogi veruju da je i nadimak dobio po nazivu svoje prve zbirke pesama "Seljančice", objavljene još 1902. Stil pisanja podsećao je na narodne šumadijske pesme, ali s kritikom nije dobro prošao. Pesnik Sima Pandurović ocenio je da su Petrovićeve pesme toliko loše da ih nije trebalo ni štampati, dok je Jovan Skerlić izjavio da su "Seljančice" vedra zbirka, ali da je ipak daleko od prave poezije.

S druge strane, voleli su ga čitaoci, a još više, čini se, kompozitori koji su na njegove stihove pravili nezaboravne melodije. Štaviše, može se reći da su ga oni i proslavili, počev od Božidara Joksimovića, koji je kompoziciju za "Igrale se delije" napisao još 1919, pa sve do Stanislava Biničkog, Petra Konjovića, Isidora Bajića, Davorina Jenka, Stevana Hristića, Josifa Marinkovića, Koste Manojlovića, Stevana Mokranjca... Praktično svi koji su nešto značili na muzičkoj sceni Srbije početkom prošlog veka.

Verovatno je i to omekšalo kritiku, pa se Jovan Skerlić usudio da javno pohvali njegovu rodoljubivu zbirku pesama "Vaskrsenje". Samom autoru, međutim, do toga je bilo najmanje stalo. Pevao je Petrović o selu u kome je rođen i o selima u kojima je radio pevao je o mladalačkim ljubavima, junačkim delima, o pašnjacima i livadama, cveću i potocima, o lepoti života u kojem je njegov lični, čini se, bio ponajmanje lep.

Viđali su Seljančicu u Skadarliji i ispred "Dardanela", družio se s piscima, glumcima, muzičarima i boemima, osetio je beogradsku kaldrmu, ali je njegovo pravo okruženje bilo selo. U selu nadomak Aleksinca upoznao je i kćer radikalskog prvaka, učiteljicu Ružu, s kojom je izrodio četvoro dece - po dva sina i kćeri. Bio je to skladan brak i sve je mirisalo na sreću, ali, nažalost, radosti u njihovom životu je malo bilo. Uskoro su ih zadesile sve nedaće ovoga sveta, ponajviše ratovi i bolesti.

Život ga razdvojio od porodice

Petrović je ubrzo školski dnevnik zamenio puškom. Srbiju je branio na svim ratištima, počev od bitke kod Kumanova u Prvom balkanskom ratu, pa sve do Kolubarske u Prvom svetskom. Boreći se na raznim bojištima, od rova do rova, ponajpre je stradalo njegovo zdravlje. Ionako slabašan i nejake konstitucije, ubrzo je oboleo od tifusa, ali ni tada nije napuštao front. Prošao je Albansku golgotu, preživeo najteže dane srpskog egzodusa, ali nije odustajao. Kraj rata dočekao je u blatnjavim cokulama i poderanoj uniformi.

Šestogodišnje ratovanje ostavilo je krupne posledice po zdravlje i psihu narodnog učitelja i pesnika. Vreme je učinilo svoje, pa je ostao razdvojen od porodice i posle oslobođenja. Tumarao je od Kruševca do Beograda, već ozbiljno načet tuberkulozom i sve težim nedaćama. I dok su njegove pesme u narodu sticale sve veću slavu, dok su kompozitori zarađivali na njegovim stihovima, Seljančicu su sve više stezali okovi siromaštva.

Tokom dugih zimskih noći provedenim u iznajmljenim beogradskim sobičcima, Petrović je pisao i priče za decu kao što su "Duša", "Na dedinom krilu", "Očevi i Materice"... Sve ovo će Učiteljsko udruženje sabrati i naknadno objaviti, a ostalo je zabeleženo da je seoski pesnik napisao i nekoliko pozorišnih komada, od kojih je, do danas, opstala u sećanju samo drama u tri čina "Čučuk Stana" s muzikom Stevana Hristića.

Milorad Petrović Seljančica izgubio je bitku s bolešću već u 46. godini. Sahranjen je 1921. na beogradskom Topčiderskom groblju, o trošku države, pa je i grobno mesto ostalo neobeleženo, samo s krstačom, koja je davno istrulela. Uspomenu na njegov težak i nesrećan život, prožet legendarnim stihovima, čuva još samo spomen-bista u Mladenovcu, u beogradskoj opštini kojoj pripada i njegova rodna Velika Ivanča. Sve drugo se odavno pretvorilo u prah.

BONUS VIDEO: