SVETAC PRODAVAO NOVINE NA TERAZIJAMA: Neobičan životni put jednog od najpoštovanijih ruskih svetitelja

Sveti Jovan Šangajski, jedan od najpoštovanijih duhovnika u pravoslavnoj crkvi, svetac koji je ostavio dubok trag među milionima vernih, od Kine do Sjedinjenih Američkih Država, živeo je u Beogradu. I ne samo da je živeo već se za život borio prodavajući novine od Terazija do Kalemegdana.

Episkop Šangaja, zapadne Evrope i San Franciska čitavog života išao je bos, nikada nije spavao u postelji, molitve za isceljenje bile su mu čudotvorne, a telo mu ni posle 30 godina nije istrulelo. Dovoljan razlog da ga Rusi proglase za sveca, ali je manje poznato da je njegov život, dobrim delom, vezan i za Srbiju.

I leti i zimi išao je bos

Utvrđeno je da su preci Mihaila Maksimoviča (svetovno ime Jovana Šangajskog), još u 18. veku morali da se pred najezdom Turaka presele iz Srbije u Rusiju, da bi i on, gotovo dva veka kasnije, istim putem, ali u suprotnom smeru, morao da se vrati u zavičaj predaka. Prema predanju, otac svetitelja Boris Maksimović nastanio se u Harkovskoj guberniji, u mestu Adamovski, dobivši plemićku titulu. I upravo će mu ta titula, pokazaće se, nameniti sudbinu večitog izgnanika. Nakon boljševičke revolucije, mnoštvo porodica je spas potražilo izvan Rusije. Na dalek put se uputila i porodica Borisa Maksimovića, koja se sa samo jednim koferom obrela u Beogradu. Kralj Aleksandar Karađorđević im je pružio utočište, ali ne i sredstva za život, pa su se suočili s velikom nemaštinom i pukim preživljavanjem.

Sveti Jovan rođen je 4. juna 1896. Još u detinjstvu se razlikovao od druge dece: nije voleo gimnastiku i ples, teško je govorio, malo jeo... Imao je 18 godina kada je završio Poltavski kadetski korpus i upisao Pravni fakultet u Harkovu. Diplomirao je u trenutku izbijanja Oktobarske revolucije. Kao oficir priključio se carskoj vojsci u ratu protiv boljševika.

Ranjen je u desnu nogu i do kraja života ostao hrom. Hronike beleže da je odmalena bio pobožan mladić, pa nije čudno što se po dolasku u Srbiju odmah obreo u Hramu Svete Trojice na Tašmajdanu, bogomolji koju mnogi Beograđani znaju i kao Rusku crkvu. Tokom studiranja na Bogosloviji pomagao je prilikom bogosluženja i bio prislužnik u oltaru. Uzgred, da bi mogao da se izdržava, prodavao je novine od Terazija do Kalemegdana, utovarao drva i raznosio mleko. I uvek je bio bos, i leti i zimi, po čemu su ga prepoznavali mnogi Beograđani.

Drugovao s Nikolajem Žičkim

Vremešni sugrađani, oni koji su ga pamtili iz tog međuratnog perioda, pominjali su da je uvek živeo asketski, da je i to malo sirotinje delio s onima koji su bili u težem stanju. Uz sve to, družio se i učio od najvećih duhovnika koji su izbegli iz Rusije. Između ostalog, i s mitropolitom Antonijem Hrapovickim, ocem Vitalijem Tarasjevim, ali i s vladikom Nikolajem Velimirovićem i Svetim ocem Avom Justinom Popovićem. Crkveni izvori tvrde da je i pre zamonašenja u Miljkovom manastiru nadomak Svilajnca 1925. završio dva fakulteta. 

U Braničevskom okrugu proveo je četiri godine pre nego što mu je naša crkva poverila posao predavača na Bogosloviji u Ohridskoj eparhiji. U Bitolju se pročuo po čudotvornim isceljenjima, a glas o tome stigao je i do Ruske crkve, koja ga 1934. postavila za episkopa Ruske zagranične crkve u Kini.

Sveti Jovan stiže na Daleki istok u jednom od najtežih trenutaka. Potpuno svesni žestoke eksploatacije Zapada, Kinezi iskazuju veliki otpor prema svemu što dolazi sa strane. Čak i prema pravoslavnoj crkvi, koja nikada nije bila agresivna poput rimokatoličke niti je vernike privlačila na sličan način. Uzgred, širom zemlje se munjevito šire ideje komunizma, a ubrzo potom sledio je i rat s Japanom. Sve to je dramatično otežavalo rad u ovom delu sveta.

Uprkos tome, Sveti Jovan uspeva da u Šangaju osnuje Sirotište Svetog Tihona Zadonskog, koje je udomilo više od 3.500 dece. Istovremeno, borio se s problemima narkomanije i alkoholizma, a posebnu pažnju posvetio je duševno obolelim licima. Postoji mnoštvo dokumenata koja svedoče o čudotvornim isceljenjima, ali i podatak da je pomogao i smrtno obolelim ljudima.

Nakon pobede kineskih komunista u Kini, Rusi su ponovo prinuđeni na izbeglištvo. Božja promisao ga vodi u Pariz, gde ga 1951. postavljaju za arhiepiskopa zapadnoevropskog. Svetu liturgiju služio je na ruskom, srpskom, grčkom, engleskom, holandskom, francuskom, kineskom i crkvenoslovenskom jeziku, pri čemu je uvek stajao bos, smatrajući da nije dostojan da gazi obuven pred Svetim prestolom. Sem toga, odlučio se za podvig noćnog bdenja, pa duže od četiri decenije nije legao u krevet, dremajući kratko i bukvalno na nogama.

Najplodotvorniji deo života proveo je na američkom tlu, u San Francisku, gde je osnovao misiju koja je ujedno bila i začetak Američke pravoslavne crkve. Tamo je i umro 2. jula 1966, na dan Svetog Nauma Ohridskog. Hroničari beleže da mu je opelo u Crkvi Presvete Bogorodice trajalo čitavih sedam sati i tada je, koliko se zna, njegovo telo, prvi put posle 40 godina, položeno u krevet. Sahrani je prisustvovalo više hiljada poklonika, a, umesto tuge, ispraćaj je pretvoren u radosno proslavljanje pobede života nad smrću. Soba u kojoj je živeo pretvorena je u kapelu, u kojoj se i danas obavljaju bogosluženja.

BONUS VIDEO: