MIŠEL GOJAK FRANCUSKI BIZNISMEN Srbija sa Vučićem na čelu je obećana zemlja za strane investitore

Čovek koji je poslovnu karijeru u građevinskom biznisu izgradio na zapadu, razgranao poslove kako sa Evropljanima i Rusima, tako i sa partnerima na dalekom istoku (Kina, Japan...) i čije se kompanije procenjuju na desetine miliona evra, odlučio je da svoj kapital uloži i u domovinu iz koje potiče.

Pored poslova u Beogradu, on je 2019. je odlučio da i u Prijepolju, gde je rođen, kupi nejkadašnjeg tekstilnog giganta, kompaniju "Iris", a poslovno je prisutan i u Valjevu.

Koliko je interesovanje u poslovnom svetu na zapadu da se ulaže u Srbiju?

- Od kako sam krenuo u privatni biznis razmišljao sam da pokrenem i neki posao u Prijepolju, a neku sigurnost ulaganja u Srbiji sam dobio tek kada je Aleksandar Vučić došao na vlast. Na žalost i danas nailazim na glomaznu i sporu administraciju, neretko srećem i neuke ljude na pojedinim mestima. Ima i onih koji traže novac za posao koji ne mogu da završe. Rado bih poslao poruku predsedniku da pokuša da to preseče. Ima mehanizama da se tome stane na put. Mi Srbi iz inostranstva očekujemo da SNS pobedi i da nastavimo da ulažemo u našu zemlju jer imamo poverenja u ono što predsednik Vučić radi. Postoji tu teškoća sa glomaznom administracijom, ali imamo mi načina da poboljšamo poslovni ambijent. Ima više mojih priatelja koji se kane da ulažu novac u Srbiju, raspituju se. Beograd je privlačan grad za ulaganja, ali bilo je i onih koji kada se susretnu sa administracijom, odluče da se povuku. Što se tiče lobiranja, imam veoma dobrih prijatelja u poslovnim krugovima u Francuskoj, uostalom dva tamošnja senatora su mi kućni prijatelji.

 

Kako vam deluje Srbija u odnosu na Zapad?

- Verujem da ćemo se vrlo brzo meriti sa zapadnom Evropom, jer ona naglo propada. Francuska država pada, baš kao i Nemci koji su ostali bez jeftinih ruskih energenata. Mislim da u Srbiji treba više ulagati u male sredine, poput mog Prijepolja. Oni koji odu za Beograd više nemaju nameru da se vrate. Menja se i demografija. Turci su za moju firmu u Prijepolju davali silne novce, nikada više za nju neću imati takvu ponudu, ali ja sam odbio da je prodam. Rekao sam i deci da je nikada ne prodaju, jer ona može sama sebe da izdržava, a ako budu pametni i njih može izdržavati.

Vaše najveće investicije što se tiče Srbije su vezane za Prijepolje?

- Hteo sam 2019., kada sam kupovao Iris, da dovedem i jednu poznatu francusku firmu da pokrene proizvodnju platnih kartica i bankarskih čipova, ali je to sve poremetila korona. Iris je bila firma gigant i imala je mnogo prostora. Bila je ideja da u Prijepolje dođe i jedna juvelirnica, među pet najjačih na svetu. Oni vole takva mala mesta zbog svoje sigurnosti, ali sa koronom je sve to stalo. Onda sam promenio plan i tu ću da gradim jedan hotel, pošto u Prijepolju nema hotela i jedan komercijalni centar. Kupio sam staru zgradu Irisa i na tom mestu imam nameru da izgradim poslovno-stambeni kompleks koji bi ulepšao grad. Ako bude sluha kod lokalne samouprave, to će biti završeno. Tu već ima više butika, veliki maksi, kineska robna kuća sa najkvalitetnijom robom iz Kine, što dokazuje to da i Kinezi iz Beograda dolaze u Prijepolje da tu kupuju robu.

Kako ste se odlučili da odete u inostranstvo?

- Poticao sam iz siromašne porodice. Završio sam građevinski fakultet i plate su ovde bile solidne, ali u mom računu, naročito kao podstanar, nisam mogao da zaradim nešto, recimo o autu nisam mogao ni da sanjam. Onda mi je jedan moj drug predložio da odemo van. Najpre smo 1987. otišli za Švajcarsku, bili dva, tri meseca, ali smo videli da tamo ne možemo da opstanemo, i onda smo prešli u Francusku. Tamo sam 1988. počeo da radim u poznatoj kompanij Vansi. I to je išlo nekim dobrim putem. Mi Srbi se trudimo i kad hoćemo da radimo, onda baš redimo, a inače smo inteligentni i kao narod. U Vansiju koji je u to vreme imao oko 18.000 radnika, stigao sam do direktorske pozicije, bio sam glavni šef za sve podizvođače. Onda sam 2001. rešio da krenem privatno da radim i sekeretarici dao pismeni otkaz. Poslodavac me je pozvao i pitao: "Šta je s tobom". Ponudio mi je da radim i privatno i za Vansi, ali meni to nije delovalo časno.

Šta bi mogli još da uradimo da popravimo poslovno okruženje u zemlji?

- Ljudima treba dati mogućnost da rade i pomoći im na tom prvom koraku, ali pod velikom kontrolom. Treba u školama uvesti novi predmet, edukaciju ponašanja sa novcem i biznis edukacije. Da ljudi nauče kako novac pametno ulagati i kako stvarati novi novac. Takođe, u našoj poljoprivredi treba da se ukinu elektronske prijave stoke. To je veliki problem za naše seljake koji su elektronski polupismeni ili čak i nepismeni i otežava im posao. I ne samo njima, već i malim i srednjim preduzetnicima, od kojih prema procenama svega 10 posto je osposobljeno da vodi poslove elektronskim putem. Imamo primera da je zbog nagle digitalizacije mnogo njih bilo prinuđeno čak i da zatvori firme. Pa u Francuskoj je u građevinarstvu i transportu obavezna digitalizacija je odložena do proleća 2026., a biće verovatno odložena i posle toga, a u Srbiji poljoprivrednici su obavezni da administrativne poslove završavaju elektronskim putem. To je po meni samo pokazivanje nepotrebne sile.
 

Čast važnija od svega

 

Prema rečima Mišela Gojaka, današnje vreme i vreme njegovog detinjstva se mnogo razlikuju.

Rastao sam u kraju u kom je čast važnije od svega, u to vreme kada sam ja rastao. Ovo današnje vreme se razlikuje od tadašnjeg. Nije se primećivala neka pohlepa. Svi su živeli isto i bogati i siromašni. Vladala je neka jednakost, može se reći jedan futurizam. Odrastao sam u selu koje se nalazi na tromeđi tri opštine, Prijepolja, Pljevalja i Bijelog Polja i leti je tamo sve vrelo od života. Danas tamo nema dva čoveka koja imaju ozbiljnija stada ovaca i ja sam im dao da koriste moju zemlju, jer nema nikog. Tužno mi je kada vidim sve to. Moj jedan stric koji je bio učen čovek znao je da kaže: "Kada vidim ispred nečje kuće da se suše pelene i dečija garderoba, to je jako srećna kuća". Sviđa mi se to što predsednik Vučić pokušava da reši taj problem bele kuge, mada se nije lako izboriti sa tim.

Važno je ulagati u poljoprivredu

Mišel Gojak misli da je veoma važno ulagati u poljoprivredu.

- Srpski seljaci su u staroj Jugoslaviji bili poniženi. Većina subvencija u poljoprivredi je davana u Hrvatskoj i Sloveniji, a kod nas čim nekom krene posao, bilo je zabranjivano da radi. Sećam se, u mom kraju bilo je ljudi koji su izvozili konje i koze u Italiju. Čim su tadašnje vlasti videle da njima dobro ide, zabranile su im izvoz. Sada je to drugačije. Mi do sada nismo imali vođu Srbina, predsednika. Aleksandar Vučić je prvi srpski predsednik koji je političar, rođen na beogradskom terenu, obrazovan i koji se trudi da tu zemlju vodi kako treba. Ali ako ima jedan delfin, a okolo su aligatori to je jako teško. Mislim da je veoma važno ulagati u srpsku poljoporivredu, naravno sve to pažljivo kontrolisati.

Ćerka specijalista, sin arhitekta

Francuski biznismen svoju decu je usmeravao da pre svega završe škole.

- Ćerka je doktor specijalista, zet mi je hirurg, mlađa ćerka govori osam jezika i radi u spoljnoj trgovini, a sin je inžinjer arhitekta. Trebalo je da bude profesor na fakultetu, ali sam ga zamolio da mi se pridruži u poslu. U mojoj firmi imamo kabinet za projektovanje, a on je otvorio i njegovu podfirmu i to je dobro jer tu najbolje može da nauči šta su porezi i šta znači da nekom daš platu. On je pod mojom kapom, ali sam mu dao mali OUR da tako kažem. Kada mi treba usluga tog arhitektonskog biroa, on mi fakturiše, ja mu platim.

Guslao na proslavi 850 godina Sorbone

Mišel Gojak se u slobodno vreme bavi i muzikom, a snimio je i guslarski album "Mome rodu".

- Guslam od malih nogu. One mi predstavljaju razonodu. Naše gusle slušaju i Francuzi. Naš akademik Komnem Bećirović, koji je sačuvao manastir Morača, pozvao me je da guslam na proslavi 850 godina muzičkog odseka Sorbone. Guslao sam "Majku Jugovića", a gosti su tamo slušali sa slušalicama za prevođenje. Tu su bila najveća svetska imena iz sveta muzike i svi su bili oduševljeni. Inače, mislim da nam je ljubav prema muzici familijarna, pošto mi je rođak naš pevač Aco Pejović.

BONUS VIDEO