ŽIVOTNA ISPOVEST GORANA RADOSAVLJEVIĆA GURIJA ZA REPUBLIKU: Albanci su slavili kad je ubijen Adem Jašari!

Goran Radosavljević Guri, nekadašanji komandant Žandarmerije i general policije u penziji u intervjuu koji je dao za Republiku otkrio je brojne detalje iz perioda boravka na Kosovu i Metohiji, gde je rukovodio brojnim antiterorističkim akcijama, gde je istakao da su smrt Adema Jašarija, jednog od najvećih zločinaca, slavili i Albanci.

* Za vaše ime se nekako najviše vezuju antiterorističke akcije na Kosovu i Metohiji. Kako ste uopšte otišli na Kosovo?

- Ja sam već bio u posebnim jedinicama policije, koje su bile angažovane u ono ratno vreme, na zaštiti, kako oni kažu, granice prema bivšim republikama, tako da smo mi već poprilično imali iskustva i bili smo tako organizovani. Ja sam bio šef odseka za posebne jedinice policije i tako su me i uputili na Kosovo 1998. godine, pred božić. Pošao sam sa grupom instruktora, da obučavamo policajce, jer oni po difoltu nisu obučavani za rat. Mi smo krenuli polako sa obukama, ali kad smo došli primetili smo da su već iskopani rovovi, da su ljudi širom Kosova otimani, tako da je sve to predstvaljalo jednu vrstu gerilske borbe i znali smo šta nas čeka. 

* Akcija vezana za Adema Jašarija i danas privlači dosta pažnje. Kako je to sve izgledalo, budući da ste bili direktni učesnik ?

-  Tu akciju su izvodili Jedinica za specijalne operacije, tada resora državne bezbednosti i Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ). Trajala je sedam dana, mi smo na svaki način pokušali da uhapsimo Adema Jašarija i tu njegovu bandu. Međutim, nije nam to pošlo za rukom, jer je on bio dobro utvrđen sa tim svojim ljudma i nije hteo da se preda. Pozivali smo ga više puta da pusti žene, decu, da izađe, kako ne bi došlo do krvoprolića, ali je on to odbio i na svaki naš pokušaj oni su uzvraćali paljbom i vatrom  iz svih mogućih sredstava. Čak su dvojica momaka, jedan iz JSO, a jedan iz SAJ-a poginuli. Kad dođete u takvu situaciju, vi ne možete da okrenete leđa i kažete neću da uradim akciju. Policija je morala na svaki način da uđe i naravno, bilo je dosta žrtava. On je žrtvovao žene, decu, čak je i ubio svog bratića. Njegova ćerka i od njegovog brata sin, koji su u to vreme bili mali, počeli su da beže od tih eksplozija i krenuli su prema položajima policije. Policija je devojčicu, koja je u to vreme imala šest, sedam godina, a to je u stvari bila njegova ćerka, prihvatila, a on je bratiću pucao u leđa i ubio ga. Ćerka je kasnije držala neke govore, viđao sam dole po Kosovu, u nekoj maskirnoj uniformi, živa i zdrava je ostala.

* Kakve je sve zločine činila ta njegova grupa?

- U našem jeziku postoji ta komparacija "Poturica je gori od Turčina". On je imao srpsko, crnogorsko poreklo, to je isto. Mi smo kod njega našli gusle. U svim tim topografskim kartama, iz 60-ih, 70-ih godina, piše mahala "Jašarević", oni su se prezivali Jašarević. Negde u podsvesti je on to imao, ali se radilo o jednom ubici, silovatelju, kriminalcu. Upadao je u mahale i to su nam pričali Albanci, silovao je žene pred mužem, decom, bio je pravi kabadahija. Šiptari su slavili kad je on ubijen, jer, kako su nam tada govorili, takvog zlotvora nisu videli. Ipak, on je zapadu poslužio kao ikona navodne borbe protiv srpskih oružanih snaga. I dan danas ima njegova bista, pa se aerodrom zove po njemu, što je, naravno, strašno, ali eto, on je navodno simbol njihove borbe za takozvano "nezavisno Kosovo".

* I posle toliko godina, čuvena akcija Račak je i dalje aktuelna tema. Poslužila je kao povod za bombardovanje?

- Bilo je takvih akcija na Kosovu mnogo, to je samo jedna u nizu. Međutim, ta akcija je sada nekako, da kažem, najpopularnija, jer je poslužila kao povod za bombardovanje. Naravno, da nije bilo te akcije bilo bi nešto drugo i to nam je jasno, ali eto...Ta odluka je već bila doneta 1998. godine u jesen, ali oni su kasnili, jer NATO nije bio spreman, što sam kasnije iz priča saznao. Razmatrali su dve mogućnosti, kopnenu i vazdušnu, ali znali su kakav je moral kod nas bio, kod vojske, kod policije, građana...Mi nikad ne bi pustili Kosovo, verovatno bi poginuli svi i onda bi morali da unište ceo jedan narod, teritoriju. Onda su se odlučili na bombardovanje, uništili su nam državu i na kraju je morao da se potpiše taj mirovni sporazum, po kom smo mi morali da izađemo sa Kosova. 

* Da li ste tada bili svesni šta će se u daljem periodu dešavati ?

- Ja lično nisam, kao ni što većina ljudi nije mogla da pretpostavi da će u 20. veku, bez odluke Saveta bezbednosti UN, bez nekog zvaničnog stava, da bombarduju jednu suverenu državu. Bile su svakakve informacije, ali niko sa sigurnošću nije mogao da zna, do naravno, par dana pred samo bombardovanje, kad smo već znali da su poleteli avoni iz luka. Tu noć smo dočekali van zgrada u kojima smo boravili. Prvo je bombardovana zgrada SUP-a u Prištini, aerodrom, brda iznad naših repetitora za vezu, tako da, eto, 78 dana su nas bombardovali 19 najjačih zemalja sveta, jednu malu državu, koja je samo htela da odbrani jedan mali deo svoje teritorije. 

* Da li se kajete zbog povlačenja?

- Za sve nas koji smo bili dole, za sve te ljude koji su ostavili svoje kuće, to je bio jedan od najtežih dana u životu! Vi se borite za nešto godinu i po dana...Ovaj rat je, da se razumemo, počeo mnogo ranije. Još 70-ih godina krenulo je otimanje, pljačkanje Srba. To je bio najteži dan kad smo morali bez borbe da se povučemo, jer da nismo,verovatno bi svi bili mrtvi. Prosto nismo mogli da se odbranimo, jer je u jednom trenutku bilo po 200 aviona, gde su nas bombardovali raketama, osiromašenim uranijumom, svim i svačim, mi nismo imali sredstva kojima bi to mogli da sprečimo. Ali, zamislite vi to nebo ...ne bi opsatli nikako, nažalost. 

BONUS VIDEO: