"MOJI RAZGOVORI SA SLOBOM U HAGU": INTERVJU: VESELIN ŠLJIVANČANIN O VOJSCI, RATU, ZATVORU...

Veselin Šljivančanin, nekadašnji oficir JNA i Vojske Jugoslavije bio je gost u emisiji "Intervju", koja se ponedeljkom u 20 časova emituje na Jutjub kanalu Republika news. 
U velikoj ispovesti, naš sagovornik je otkrio mnogobrojne detalje iz vremena vojne službe, a govorio je i o ratu u bivšoj Jugoslaviji, haškim danima, druženju sa Slobodanom Miloševićem u Hagu.

Kako ste uopšte zavoleli vojsku?

- Ta ljubav je počela još u detinjstvu, kada su u selo u kom sam rođen, u blizini Žabljaka, stigli vojnici. Tada sam prvi put imao priliku da vidim kako to izgleda, pa sam već tada, uprkos očevom protivljenju, izabrao da budem vojnik. 

Učestvovali ste u ratovima devedesetih, kako danas gledate na raspad Jugoslavije, s obzirom na to da ste neko ko je zaista verovao u nju?

- Ako gledamo istorijski, Jugoslaviju je prvo stvorio kralj Aleksandar Karađorđević, da bi doneo slobodu onima koji je nikada nisu imali. Posle su ga ubili, a nakon njega je zagovornik Jugoslavije bio Tito. To je bila država svih tih Slovena, koji su tada živeli zajedno, ali ipak najvećim delom srpskog naroda, s obzirom na to da je bio najbrojniji. Ako se setimo, tokom istorije mi Srbi smo u periodima tih nekih ratova bili neka vrste žive ograde, čuvali smo Evropu tokom naleta Osmanlija, dok su se oni razvijali i jačali, gradili kule i gradove. Tako da smo se mi Srbi stalno borili, nama je bilo dosta ratovanja, zato smo i voleli tu Jugoslaviju i mislili smo da su i drugi isto tako razmišljali, ali očigledno nije tako bilo. Odjednom se razvila mržnja, koju su nam doneli, kako sebe nazivaju, zapadni liberali. Oni su želeli po svaku cenu da zavade Srbe, znali su oni da će lako moći da okrenu Hrvate, Albance, Slovence, ali Srbi su im bili najveći problem. Ja ovo ne kažem kao Srbin, već kao vojnik. 

Da li ste bili svesni u kom pravcu će sve da ide?

- Teško je o tome sada pričati. Ja sam znao, gledajući moju jedinicu, i ja sam Hrvatima govorio da ih možemo odjednom slistiti, ali da nećemo, savetovao sam ih uvek da razgovaramo, da se dogovorimo. Verovao sam da smo jaki, da ne tražimo ništa tuđe, da ne otimamo ništa i da ćemo sigurno opstati kao država. Ali, eto, kasnije se sve dešavalo po planu zapada i takozvanih liberala, i Kosovo i sve ostalo.  Oni su svrgnuli Miloševića sa vlasti, doveli naše ljude koje su oni školovali, jer su znali kako se okupiraju zemlje. 

Vi 2003. godine odlazite u Hag. Uhapsili su vas pred ćerkama. Kako je sve to izgledalo?

- Posle završenih nekih aktivnosti koje su mi dodeljene i gde sam po radnom zadatku morao da idem kako bismo razoružali paravojne formacije iz Hrvatske, ali i druge koje su dolazile sa srpske strane, za mene nastupaju problemi. Menja se politika u potpunosti. Odjednom se  postavljaju pitanja što smo to uradili, iako se od mene to tada tražilo. Te 1998. godine dobio sam dve presude vojnog suda, vrhovnog suda, saslušan je veliki broj svedoka, veliki broj njih iz međunarodne zajednice je slušao to moje suđenje. Oni su nas tada terali da dobrovoljno idemo u zatvor i to su nam otvoreno govorili, što naravno nije dolazilo u obzir. Ja sam išao kod predsednika tada i otvoreno sam rekao kad mi ukinu dve presude koje su mi doneli i daju nove, sa dokazima, onda ću razmisliti da li je u interesu mog naroda da idem na taj sud. Onda možda i postoje šanse, ovako, ne! Borio sam se sam koliko sam mogao, upadao u zasede, a najviše sam gledao da neko drugi zbog mene ne strada. Na kraju sam doživeo to da mi opkole stan, deca nisu ni znala da sam dolazio kući, uveče sam krišom dolazio. Uhapšen sam na jedan zverski i podmukao način. Hteli su da mi stave vreću na glavu, nisam to dao, pa su rekli da me vode kod ministra odbrane na razgovor, ja sam pristao, ali kad su me uveli u taj džip, stavili su mi lisice na ruke i odveli me dva-tri sprata ispod zemlje, u policijsku stanicu u ulici 29. novembra, u ćeliju gde ničega nema, gde su prašnjave klupe i gde su izmeti onih koji se trezne i drogiraju. Pa da li sam ja to zaslužio? Kasnije su mi neki policajci ispričali detalje o svemu tome. Nerado se sećam tih stvari.

Kako je izgledao vaš boravak u Hagu? 

- Što se toga tiče, ja sam bio jedini koji je bio uhapšen, ostali su se predali. Ja sam imao drugačiji režim od svih, doveli su me u kratkim gaćama... Tamo te svi sažaljevaju, kao, kad dođeš svi su iznenađeni, pitaju te da li ćeš sok ili nešto, ali to je sve lažno. Posle vas preseljavaju po odeljenjima. Ja sam jedan period  bio u odeljenju sa Slobodanom Miloševićem, mi smo se tu dogovarali da funkcionišemo kao porodica, jer i nama je bilo lepše kad smo se dobro slagali. Selidbe su bile najgore, zato što kad negde tek dođeš svi misle da si došao po nekom zadatku. Mene su selili 12 puta. Jednom sam čak bio u odeljenju gde su sve bili Albanci i poneko iz Ruande i Konga. Bez ozbira na sve to, zatvor, kakav god bio, tu vlada zakon jačeg. Zato je meni bilo dobro. Svi su me poštovali i kad smo igrali sport, delili smo se u grupe, kad smo igrali fufbal, odbojku, hteli su da budu sa mnom u grupi. Evo jedna zanimljiva priča, meni su tada kad sam bio u Hagu dresove poslali moji prijatelji Dragan Džajić i Dule Savić, ja sam ih svima podelio, jer opet igramo svi, dao sam i nekim crncima, čak su mi i Hrvati tražili. Sve u svemu, bilo je teško, ali mogu da kažem da su me svi poštovali, pogotovo dok je Miroslav Radić bio tamo, tako da nemam primebdbe da mi je neko pravio probleme. 

U Hagu ste imali priliku da razgovarate sa Slobodanom Miloševićem. 

- Ako je neko u zatvoru pričao sa Miloševićem to sam bio ja. Ali, ja sam i ranije govorio, kažem i sad, o tome šta smo mi pričali ja ne želim javno da govorim. Kad smo bili zajedno na odeljenju, stalno smo zajedno šetali. Bio sam sa njim u odeljenju i kada je umro i često pomislim kako je on bio dobar čovek, dobre naravi, pa njega je i bog pogledao, pa mu je na neki lak način uzeo život, bez muke. Zaspao je i nije se probudio. Bolje to nego da se mučiš. Bio je već tada oboleo. Ja sam čak nekoliko puta išao na razgovor, jer se družim sa Slobodanom Miloševićem, govorili su mi da ću proći loše, međutim, nisam se na to obazirao, ja sam voleo da provodim vreme sa njim. Reći ću samo jedno što se njega tiče, on da nije valjao ne bi ga ni poslali u zatvor da tamo ostavi svoj život.

Da li ste povlačenje s Kosova shvatili kao poraz?

- Nisam. Ja sam tada bio komandant u vojnim školama, popunjavali smo tu treću armiju. Kad je to sve krenulo, ja sam oficire najvećim delom poslao tamo. Svi su bez izuzetka išli, niko nije imao primedbu. Sve smo uradili što je trebalo. Meni je tu najviše bilo žao tih ljudi i omladine. Na zvuke sirene svi su kretali. Goloruka omladina je išla da brani mostove u Beogradu, imao sam utisak, da su mogli, da bi skakali da uhvate one avione. Zamislite koji je to patriotizam! Ja sam nekako mislio, zapravo sam verovao, da je posle toliko ispaljenih bombi dobro da se potpiše taj sporazum, ali da se poštuje, naravno. Prvobitno je bio cilj da se narodu olakša i u tom pravcu sam razmišljao, inače, mi kao vojnici smo jedva čekali da dođe do te ofanzivne borbe, da se borimo prsa u prsa. Ipak, do toga nije došlo. 

Dosta toga ste prošli, ali evo za kraj, da li biste nešto promenili u svom životu da možete?

- Najteže mi pada to što ne mogu da vratim te mlade ljude koji su poginuli, tog mog vozača na primer, kad su nam postavili zasedu, ni dan danas mi nije jasno kako sam ja ostao živ. Ali, eto, ja sam išao tim putem kojim sam išao i da vratim vreme, opet bih uradio sve isto!