Matić: Kad dežurnim kritičarima zasmeta kritika

Foto: Tanjug

Marko Matić

Prethodnih nedelju dana obeležila je kampanja dela medija i javnosti Srbije, u kojoj su aktuelne vlasti optuživane za gušenje kritičkog mišljenja u zemlji i slobodne razmene misljenja. Do optužbi je došlo nakon reakcije predstavnika vladajuće većine na poziv sociologa Jove Bakića učesnicima protesta da, za razliku od prethodnog "miroljubivog" upada u RTS (kada su od rekvizita poneli samo motorne testere), sledeći put to urade sa dugim cevima. Na slučaj Bakića nadovezale su se, najpre proizvoljne konstatacije profesora Filozofskog fakulteta Ognjena Radonjića o tome kako se vlast Aleksandra Vučića i SNS-a zasniva na tabloidnim manipualcijama siromašnim stanovništvom, na koje je predsednik Srbije odgovorio svojevrsnim prezirom, ali i podsećanjem na, ne baš zapažene akademske i naučne karijere profesorskog dvojca koji je duboko zagazio u političke vode. U pokušaju da se verbalna polemika predstavi kao već ustaljena i dobro uhodana represija vlasti prema kritičarima režima, pomenut je i "slučaj" sudije Miodraga Majića koji je nedavno vlasti u Srbiji optužio za podrivanje nezavisnosti pravosudnog sistema zemlje.

Pa ipak, u pravoj mećavi optužbi na račun vlasti, nekako je ostalo nerazjašnjeno i nejasno na koji je to način vlast gušila slobodu misli i izražavanja pomenutih kritičara? Da li se bilo kome od njih dogodilo bilo šta što bi se moglo svrstati u domen represije koja dolazi od strane državnih vlasti i zloupotrebe moći i instrumenata koji joj stoje na raspolaganju?

Da po one koji su lansirali optužbe za represiju nevolja bude veća, svi do jednog od pomenutih kritičara (dva univerzitetska radnika i jedan sudija Apelacionog suda) ugodno žive na državnim jaslama. Pa ipak, uprkos oštrim i prilično neutemeljenim kritikama režima i olako izrečenim tvrdnjama o njegovoj represivnoj prirodi, ni jednom od kritičara koji platu primaju iz državnog budžeta Republike Srbije, nije se dogodilo ništa što bi se moglo okarakterisati kao odmazda vlasti. Umesto profesionalne degradacije ili pak izbacivanja iz državne službe, što bi se moglo očekivati od jednog zaista represivnog režima, kritičari su se jedino suočili sa odlučnim verbalnim odgovorima predsednika Srbije i funkcionera vladajuće većine, što je kritičare, nenavikle da im bilo ko odgovori, očigledno prilično iznerviralo.

I ne samo da su na javno izrečene kritike režima izostale bilo kakve represivne posledice, već se u slučaju Jove Bakića otišlo i u drugu krajnost. Zbog političke osetljivosti slučaja, bez pravnog epiloga i zakonskih posledica ostaće čak i javni poziv na nasilno rušenje ustavnog poretka, što je školski primer krivičnog dela koje je zbog svoje ozbiljnosti i opasnosti po javni interes, kao takvo zapisano čak i u Ustavu. Da je u bilo kojoj demokratskoj zapadnoj zemlji izjavio nešto slično, Bakić bi se našao na udaru službi za zaštitu ustavnog poretka i bio osuđen na zatvorsku kaznu. U nekima od njih, koje sebe predstavljaju kao svetionik demokratije, bio bi optužen za terorizam i svoju akademsku karijeru nastavio bi u uslovima kakvi postoje u Gvantanamu.

Pa ipak, s obzirom na to da su se posledice slobodnog iznošenja kritičkog mišljenja svele samo na verbalni odgovor predstavnika vlasti, nameće se pitanje kako je onda moguće da se javna polemika i odgovor na ktitiku koji je, baš kao i pravo na slobodno iznošenje mišljenja nešto što se u demokratskoj debati prosto podrazumeva, sada tretira kao nešto nedozvoljeno i nedopustivo? U kojem to univerzumu ili teoriji demokratije postoji tumačenje da je kritika jednostrana, da na nju ne postoji pravo na odgovor i da se bilo kakva, pa i ona najpristojnija verbalna reakcija može tretirati kao nasilje usmereno prema kritičarima?

Da ironija naše stvarnosti bude potpuna, pobrinula se TV N1 koja je prednjačila u kampanji vođenoj prethodnih dana, a čija je uređivačka politika, u nedavno procurelim internim izveštajima i analizama te televizijske kuće, okarakterisana kao izrazito neizbalansirana, neprofesionalna i neobjektivna. Upravo su TV N1 i njen vlasnik, kompanija “United Group” (tačnije Dragan Šolak), ovih dana prednjačili u sveopšoj kuknjavi o tobože sopstvenoj ugroženosti koju osećaju zbog delovanja aktuelnih vlasti. A reč je, da podsetimo, o kompaniji koja ima dominantan, gotovo monopolski položaj na tržištu telekomunikacija i televiziji koja mimo svih kriterijuma i parametara, ima tu privilegiju da zauzima poziciju broj 1 kod najvećeg kablovskog operatera u zemlji. I to samo zato što se i operater i televizija nalaze u vlasništvu istog lica, što je u mnogim demokratskim državama i zakonom zabranjeno, uz opasku da to lice uopšte i ne krije ambiciju da određuje ko će u Srbiji biti na vlasti.

Nije, međutim, nimalo slučajno što je do novog talasa napada na aktuelnu vlast u Srbiji, koji poprima konture dobro osmišljene kampanje, došlo upravo u trenutku kada je postalo jasno da su višemesečni protesti dela opozicije i ono malo građana koji je podržavaju, doživeli potpuni debakl.

Baš u trenutku kada je, po ko zna koji put, postalo jasno da u odmeravanju snaga sa aktuelnom vlašću, deo opozicije okupljen u tzv. Savezu za Srbiju nema nikakvih šansi, dinamika napada na režim preselila se u zonu političkog podzemlja. A to je upravo ono polje gde glavnu reč nemaju političke partije, već skriveni centri moći, paramedijske strukture i instrumentalizovani delovi civilnog društva, koji u odsustvu delotvorne političke opozicije, po pravilu preuzimaju ulogu njenog surogata. Sličnoj pojavi bili smo svedoci i u proleće 2014. godine, kada su SNS i Aleksandar Vučić na parlamentarnim izborima strahovito porazili opoziciju. Pa ipak, ta apsolutna dominacija na političkom polju, nije SNS-u donela mirnu vladavinu, bez trzavica.

Da se podsetimo, to je bio period kada je kreirano najviše afera protiv aktuelnih vlasti i kada su protiv nje vođene najintenzivnije kampanje. A sve je počelo prirodnim nepogodama i katastrofalnim poplavama, nakon čega su usledile optužbe da je Obrenovac namerno žrtvovan pred vodenom stihijom, da su leševi spaljivani u visokim pećima, da je u Beogradu voda za piće zatrovana, da bi se u pomenutu hajku, u ulozi zaštitnika onih koji su širili dezinformacije, otvoreno uključili i tadašnji Ombudsman Saša Janković i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Sveopšti napadi na vladajuće strukture nastavljeni su kreiranjem veštačke afere "Plagijat" (slučaj doktorata ministra Nebojše Stefanovića), potom montiranjem lažnih afera "Tamnava" i "Er Srbija". Istovremeno, pokrenuta je i priča o navodnoj cenzuri medija u Srbiji (koja će se pretvoriti u svojevrsnu mantru) i klizećoj diktaturi koju je navodno uveo tadšanji premijer Aleksandar Vučić.

Sada, pet godina kasnije, zanimljivo je to što se u najnovije napade protiv srpskih vlasti uključio i Rodoljub Milović, nekadašnji šef UKP, koji je smenjen nekako baš u vreme kada su pomenute kampanje iz 2014. počele da se zahuktavaju. U nedavnom intervjuu, koji su simultano i zajednički uradili Stevan Dojčinović (urednik KRIK-a, portala koji već godinama unazad prednjači u kreiranju lažnih afera protiv visokih funkcionera Republike Srbije) i Vuk Z. Cvijić (novinar NIN-a, nekada Blica, čijih je nekoliko desetina tekstova nedavnom presudom švajcarskog suda proglašeno lažnim vestima, zbog čega su morali biti uklonjeni sa interneta), Milović je aktuelne vlasti optužio za navodnu tesnu povezanost i saradnju sa mafijom. Na stranu što je o tim “saznanjima” ćutao punih pet godina, najupadljivije je bilo to što je penzionisani načelnik UKP, tom prilikom gotovo u zarez ponovio čitav onaj arsenal optužbi na račun aktuelnih vlasti i “primera” njene korumpiranosti, koji su prethodnih godina eksploatisale paramedijske strukture - KRIK, BIRN i CINS.

Još zanimljivija je koincidencija da je kampanja iz 2014. godine, u kojoj su prednjačili BIRN i CINS, a od 2015. i KRIK,  započela upravo u trenutku kada je postalo izvesno da će Milović (poznatiji kao “general Papaja”) biti smenjen zbog spletkarenja i javašluka u sektoru MUP-a kojim je dugi niz godina rukovodio.

Čitav redosled događaja, ključni akteri i, nimalo slučajne koincidencije, jasno ukazuju da je na delu novi talas pokušaja da se aktuelni režim u Srbiji oslabi kampanjama i aferama lansiranim iz zone političkog podzemlja, koje su redovno praćene sveopštom kriminalizacijom i bezočnim optužbama. U temelju ovakvih kampanja po pravilu leže medijske manipulacije, nametanje pogrešnih okvira za interpretaciju stvarnosti u kojoj živimo i masovna proizvodnja lažnih vesti. Jedino u takvom svetu može da postane moguće besmisleno i antidemokratsko tumačenje da svaki, pa i najbezazleniji verbalni odgovor na kritike, predstalvja nasilje nad kritičarima. Ako je i od dezorijentisane srpske opozicije, mnogo je!