BEŽITE ŽIVI, IDU MRTVI: Pre 107 godina otpočela bitka na Kajmakčalanu!

Sveti Ilija, vrh Kajmakčalana, bio je viši 28 metara do 12. septembra 1916, kada je počela da ga ravna artiljerija Drinske divizije, čiji su vatreni talasi prethodili jurišima srpske pešadije.

Samo šest dana kasnije Bugari su pobegli u neredu i u novembru je oslobođen Bitolj, prvi grad tadašnje Kraljevine Srbije iz koga su oterani okupatori.

BEZGLAVO POVLAČENJE

Nakon albanske golgote vojska koju su svi otpisali zalečila je rane na Krfu i pojavila se na Solunskom frontu u leto 1916, na zaprepašćenje Bugara, koji su vikali: "Bežite živi, idu mrtvi."

Na tadašnjoj granici Grčke i Srbije Bugari su položaje na Kajmakčalanu zvali Borisov vrh, u čast svoga cara, a za Srbe je to bila Kapija slobode, koju su širom otvorili.

Nigde saveznici na Solunskom frontu nisu imali uspeha, osim u delu od Vardara do Ohridskog jezera, kuda su nadirali Srbi. Srpska vojska pod komandom vojvode Petra Bojovića izdržala je udar bugarske pešadije i krenula u kontranapad.

Teren je bio strm i kamenit, a borbe su vođene prsa u prsa, bajonetom i ručnom bombom, na visinama iznad 2.000 metara, a vrh Sveti Ilija nekoliko puta je menjao gospodara.

Prvi su na položaje 1.000 metara iznad svojih glava krenuli vojnici Dobrovoljačkog odreda potpukovnika Vojina Popovića, Vojvode Vuka, koji su se zaklonili od metaka iza zidarskih kolica, natovarenih kamenom. Saveznički komandant na Solunskom frontu francuski general Franš Depere poslao je generalštabu u Pariz depešu: "Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati."

U odlučujućem napadu 18. septembra predveče srpska pešadija naterala je Bugare u bezglavu bežaniju, tako da je njihov generalštab potpuno izgubio kontrolu nad trupama koje su bacale oružje, artiljerijska oruđa, mrtve i ranjene.

MRTVI I NA SAMRTI

Brat Dimitrija Tucovića Stevan zapisao je u dnevnik: "Po rovovima ležali su mrtvi Bugari, sve jedan na drugog naslonjeni i s puškama u rukama. Delovi tela bili su razbacani po platou visa. Svuda su bili ljudi bez nogu, ruku, glave ili u samrtnom ropcu." Već 30. septembra srpska vojska ovladala je celom planinom i krenula na Bitolj, pokazujući celom svetu da je opet sposobna za čudo, koje je ostvarila dve godine kasnije, probojem Solunskog fronta.

Poslednja fotografija s mrtvim vojvodom

Vojvoda Vuk je 29. novembra bio ranjen u desnu ruku, pa je prebacio revolver u levu i nastavio poteru za Bugarima. Kad je konačno stao da ga previju, zaostali bugarski vojnik pogodio ga je kroz srce.

Bugarin je ubijen, a Vojvodu su odneli do poljske bolnice. Dr Aleksandar Kostić, otac čuvenog kompozitora Vojislava Vokija Kostića, nije mogao da pomogne Vojvodi, koji je već bio mrtav. Tada su četnici uspravili telo komandanta da bi se poslednji put fotografisali s njim.

Grudima otvorili vrata slobodi

Na Kajmakčalanu je podignuta spomen-kapela s posvetom ktitora kralja Aleksandra Karađorđevića: "Mojim div-junacima, nustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi."

U kapelu je smeštena i urna u kojoj se, po njegovoj želji, nalazi srce dr Arčibalda Rajsa. Spomenik su oštetili bugarski okupatori 1941, a na stogodišnjicu bitke 2016. Vlada Srbije renovirala je spomen-kapelu i kosturnicu.

Osmatračnica preneta u Beograd

Jedna osmatračnica s Kajmakčalna preneta je u Beograd, kao spomenik junacima oslobodiocima. Smeštena je u Pionirskom parku, preko puta zdanja Skupštine Srbije.

Stravični gubici

Poginulo

Srbi - Bugari
Oficira 26 - 51
Vojnika 800 - 1876

Ranjeno

Oficira 146 - 126
Vojnika 3.500 - 5.941
Zarobljeno i nestalo 1.000

BONUS VIDEO