Trinkijeri: Nisam miran ni sekunda, porodica mi je tamo...

Foto: Starsport

Andrea Trinkijeri

I bez onih senzacionalističkih, vesti koje dolaze do Andree Trinkijerija dovoljne su da ga svakoga izbace iz ravnoteže.

Supruga i dva sina su u Kremoni, on u Beogradu. Iako zna da se vladaju u skladu sa preporukama, da logika kaže da virus ne bi mogao do njih, onaj iracionalni deo ne da mu mira. Pri tome, želja da ih vidi svakim danom, svakim pozivom sve je jača. A

- Mnogo mi je teško, nisam miran ni sekunda. Porodica mi je tamo, trebalo je da dođu, a ne mogu – kaže trener Partizana na početku priče o životu u doba korone.

Ne može ni on do njih, jer ne bi mogao da se vrati u Beograd...

- Košarkaški sam trener, nisam doktor. Nemam nikakvu soluciju, niti ideju šta da se radi. Ja sam onaj sa pištaljkom na treningu koji gura igrače da se svaki dan bore, nemojte da me pitate za savet. Nemam ih ni za sebe – iskreno će ljubimac navijača Partizana.

U želji da kompletiramo mozaik o situaciji na Čizmi upitali smo ga za vesti koje mu javljaju prijatelji. Zvaničnim izveštajima se ne veruje u potpunosti, Italijani kao i Srbi po pravilu imaju nekog prijatelja i poznanika u bolnici koji je „pouzdaniji izvor”.

Foto: Starsport

- Velika je panika. Italijani nisu naučili na ovakav pritisak, u Italiji se uvek lepo živelo. Nije bilo bombardovanja, rata, nije bilo problema sa gorivom, hranom, embargom... Uvek si mogao da ideš gde god si želeo, mogao si u Ameriku da putuješ bez vize, dovoljno je bilo pet minuta da popuniš formular na kompjuteru. Sada imamo situaciju koja je svima nešto novo u životu i nastala je panika. LJudi noću, čekaju dva tri sata da se otvori supermarket, iako on radi normalno svakog dana. Neobjašnjivo.

U priči dolazimo do još jedne sličnosti naša dva naroda.

- Sa druge strane ljudi ne poštuju propise, one da moraju da budu kod kuće, da ne smeju da budu zajedno i da se druže, jer to povećava opasnost i omogućava širenje virusa.

Mobilni svaki čas svetli. Poruke se nižu. Na pitanje koliko puta dnevno zove kući, Trinkijeri odgovara:

- Čujem se manje-više svakih deset minuta. Ako nije deset, onda je na dvadeset. Neki put zovem samo da bi ih čuo iako nemam ništa da im kažem. Pitam suprugu koliko ljudi je videla na ulici, da li je bilo hleba, vode, nevažna pitanja... Nervozan sam, situacija potpuno suprotna od normalne kad imam tenziju zbog mečeva. Sad su mi treninzi i utakmice spas, jer je veći pritisak na drugoj strani. U ta dva, tri sata se fokusiram na posao. A čim se utakmica završi odmah gledaš koliko ljudi je preminulo, da li nekog znaš, da li situacija ide na bolje... Iskreno, ne znam kako ću izdržati, baš mi je teško – kaže Trinkijeri.