DA SRCE PUKNE: ISPOVEST DEVOJČICE KOJA JE PREŽIVELA GOLGOTU U OLUJI

Foto: RTS/printscreen

Jelena Knežević

- U našu kuću ušla su dva nepoznata čoveka, bila sam mala da bih razumela, ali sećam se majčinog krika i sestrinih suza i straha koji me je obuzeo. Počinju da pristižu komšije, rođaci, samo nema mog tate. Tata, iako nismo uspeli da ispunimo sve naše zajedničke snove, ja te još uvek volim, ja te još uvek nisam prežalila. Hrabri ginu na prvim linijama fronta, ali ne umiru, žive u sećanjima onih koji ih vole - rekla je Knežević.

Ispričala je da je 3. avgusta 1995. godine u zoru probudio majčin glas i granate.

- U panici pakujemo nešto garderobe, hrane, vode dokumenta i slike. Moramo napustiti kuću. Kuda ćemo ? Ne znamo. Ne zna ni naša majka. Ima dve ruke da prigrli nas troje i ponese dva kofera. Vratiće se, tiho progovara, ali se ne okreće i kuću ne gleda dok nas podiže u kamion koji ide od Petrovca, prvog bezbednijeg mesta - priča Knežević.

Foto: Tanjug/J. PAP

Srbija ne zaboravlja

Seća se da je kolona bila prepuna uplakanih, gladnih i žednih ljudi koji su unezverenim pogledom tražili najmilije moleći Boga da su živi.

Seća se da je kolona bila prepuna uplakanih, gladnih i žednih ljudi koji su unezverenim pogledom tražili najmilije moleći Boga da su živi

- Petrovačku cestu nadleću avioni i bombraduju kolone izmučenih ljudi. Zvuk bombi je bio jači od njih, ali slabiji od jakuka ljudi. Ne postoji zvuk glasniji od krika umirućeg čoveka i plača onog koji žali za njim.

Bar ja to tako pamtim i pamtiću zauvek taj osećaj straha i nemoći.

Prisetila se i neizvesnosti, ali i osećaja da povratka na ognjište nema.

- Pamtim iščekivanje dugo kao večnost da krenemo put Srbije i strahovi se nižu. Hoće li nas zasuti bombama? hoćemo li stići? Preko Beograda nastavljamo da tražimo utočište za novi početak, nalazimo ga ovde u Bačkoj Palanci gde smo prihvaćeni raširenih ruku, prigljeni i voljeni - ispričala je kroz suze Jelena Knežević.