Šabanova drugarica iz detinjstva tvrdi: Trebalo je da bude sahranjen u Šapcu!

Foto: Promo foto

Mnogi su ga poznavali i svi govore isto, da je bio skroman... Šaban Šaulić

O Šabanu je sada progovorila i Slobodanka Rakić Šefer, priznata akademska slikarka koja je pohađala osnovnu školu "Vuk Karadžić" u Šapcu i išla u isti razred sa Šaulićem. Ona je otkrila da je Šabana upoznala u petom razredu osnovne škole nakon što je pevač ponavljao razred i prebačen je u njeno odeljenje:

- Mesto u kojem je Šaban živeo zove se Mala. Njegova kuća je bila iza dvorišta škole koju smo pohađali i od škole ga je delila velika ograda, koju nije bilo moguće preskočiti. Upoznala sam ga kada sam došla u peti razred. Iako je bio dve godine stariji od mene, pripao je odeljenju u kojem sam ja bila. Nisam sigurna da li je ponavljao jedan ili dva razreda, ali, eto, naše odeljenje je postalo brojnije kada nam je došao taj predivni dečak. Sećam se, voleo je da provodi vreme u dvorištu škole, pored vanjskog klozeta, gde je sa dva drugara sedeo i svirao usnu harmoniku - priča Slobodanka i priseća se kako su Šabana prihvatila deca i profesori.

- Naš razredni starešina bio je strog i drzak, ali Šaban nije bio prkosno, ni svadljivo dete. Tom čoveku je smetalo što je on svirao usnu harmoniku, iako je Šaban to uvek radio van učionice. Šaban bi seo na stepenište i svirao, a gde god bi on išao, mi bismo ga pratili. Međutim, to je smetalo našem razrednom starešini, te je uvek vikao i tražio od nekog učenika da ga dovede. Niko od nas nikada nije hteo da posluša nastavnika, jer je Šaban bio dete koje nikog nije diralo, niti uznemiravalo. Na kraju bi razredni morao da zove domara da ga dovede - kaže ona i otkriva da je Šaban bio miran na časovima.

- Sedeo je u poslednjem redu i nije imao nikakve knjige. Gledao je šta mi radimo i mirno čekao da se časovi završe. Nikada niste mogli da ga vidite da pravi vragolije, da je nemiran i da ne poštuje nastavnika. Čak i kada bi ga nastavnik grdio i kažnjavao ga, Šaban je smireno gledao u pod, ne želeći da odgovori, ni da se odbrani na bilo koji način. Nije se opirao, nije isterivao pravdu i branio se protiv sile koju je nastavnik pokazao prema njemu. Ni kasnije u životu nije odustajao od skromnosti i jednostavnosti, a verujem da mu život nije bio lak - navodi Slobodanka, koja je kao dete volela da ide u mahalu u kojoj je legendarni pevač živeo.

-  Šaban je sa majkom, ocem i sestrama živeo u maloj, trošnoj kući u mahali. Često bih tuda prolazila kada bi me majka poslala na pijacu i, mada oni nisu voleli da im nepoznati ljudi prolaze kroz kraj, mene nisu dirali. Sećam se da su mi cegeri u ranu jesen uvek bili puni grožđa, a ja sam stajala kod njih i sve ih nudila da se posluže. Nikada me niko nije udario ili pljunuo, a to su, bogami, umeli da rade prolaznicima. Prolazila sam biciklom kao munja i sa svim Romima bila u divnom odnosu. Voleli su me i zbog Šabanove rođake Merime, sa kojom sam sedela u klupi i koju sam uvek posećivala. Merima je, za razliku od Šabana, bila iz bogate porodice i živela je u ogromnoj kući. Njeni roditelji su pomagali Šabanovoj porodici da se prehrani tako što su im davali da prodaju sitne stvari od plastike koje su pravili - kaže slikarka i objašnjava da Šaulić ni kao dete nije pravio razliku između ljudi.

Foto: Republika.rs

Drugovi iz škole su ga voleli... Šaban

-  Nije me začudilo što Šaban nije sahranjen ni po muslimanskim, ni po hrišćanskim običajima. Od ranog detinjstva je živeo u mahali, gde su pravoslavni i muslimanski Romi živeli zajedno. Funkcionisali su kao jedno i svako je svakoga poštovao. Ta dva dečačića sa kojima je sedeo i svirao u školskom dvorištu bila su pravoslavni Romi, a bili su mu kao braća. Za razliku od većine legendarnih umetnika, Šaban je bio jednostavan, a tako je kasnije i gradio karijeru. Polako i jednostavno - priča Šabanova školska drugarica, kojoj je najviše žao što legendarni pevač nije sahranjen u rodnom Šapcu. 

- Čim je Šaban preminuo, razgovarala sam sa mnogim prijateljima i poznanicima iz Šapca o tome gde će biti sahranjen. Svi smo se složili da treba da počiva tamo gde je rođen. Ako bog odredi da se negde rodiš, tu treba i da počivaš, kako bi celina života i smrti dobila svoj smisao. Smatram da je Šaban duboku u sebi želeo da ga sahrane u rodnom mestu i žao mi je što ljudi koji se pitaju nešto u tom gradu nisu imali dovoljno pameti i bili dovoljno energični da zatraže da bude sahranjen tamo. Zaista duboko verujem da je to bila i njegova želja - zaključuje Slobodanka Rakić Šefer