BOL KOJA NE PROLAZI: Svi psi idu u raj

 

Foto: Privatna arhiva

Arči će zauvek ostati u srcu svoje vlasnice

Bol nikada ne prođe. I lažu kada kažu da naučite da živite s njim. Ne naučite. Nikada. Samo uspete da ga dodate na sve ožiljke koje imate i čekate da se stvori krasta. Nekada je očešete (kao što sam to ja danas učinila pisanjem ovog teksta), pa se sve nakupljeno izlije na površinu. I onda opet čekate tu krastu dok se davite u nedostajanju tog bića. Prođete sve faze - šok, tugu, bol, bes. I onda opet sve ispočetka. Milion puta.

Foto: Privatna arhiva

Katarina MArtić sa Arčijem dok je bio štene

Pitate se odakle nekom pravo da vam ga oduzme? Imao je samo 15 meseci kada ga je pregazio kombi. Život je bio pred njim. Pred nama. Sebično je, znam. Ali toliko mi sebično nedostaje ovih 40-ak dana da se nekada probudim noću sa jezivim anksioznim osećajem i prazninom u grudima koja me kida da poželim što pre da zaspim kako bih prestala da osećam. Krivila sam (i dalje velikim osećam krivicu) sebe. Jer nisam bila tu, jer sam možda mogla to da sprečim, jer nije trebalo da ga ostavim kod mojih u dvorištu... Onda sam krivila oca, koji je otvorio kapiju, koji je dozvolio da izleti. Onda u jednom trenutku udahneš i shvatiš da je sve to nevažno. Da ga neće vratiti... Arčibald je bio deo mene, deo moje porodice (uz Kali i Tonija možda i najbolji deo moje porodice).

VREME JE

Od trenutka kada se rodio, kada sam tu mrvu stavila u šaku, znala sam da me je on izabrao. Bio je moj prijatelj, moj učitelj, moj "biće sve u redu" glas. Onako nevin i blentav kakav je bio umeo je da me oraspoloži i nasmeje u trenucima kada mi je smeh bio na poslednjem mestu. Još osećam njegov miris u nozdrvama. Kao da me njime pozdravlja umesto mahanja repom, kako je nekada... Zapravo osećam njegovo prisustvo stalno.

Foto: Privatna arhiva

Pas na koja je bilo nemoguće da se naljutite

Očekujem da će svakog trenutka da dođe iz druge prostorije, pogleda me onim najslađim blentavim pogledom koji govori: "Vreme je da idemo napolje!" Nedostaje mi čak i ono zbog čega me je nekada izluđivao. Nedostaje mi da skoči na mene kaljavim šapama. Da se mokar protrese uz mene. Da počne da laje baš kada telefoniram. I dalje mi podsvest vraća slike i osećaj kada mi Arčibald, stafordski terijer od 30 i nešto kilograma, legne (tačnije, pokuša da legne u krilo). I onda u meni kreće raspadanje... na deliće... i mislim da nikada neće prestati. Izgrizena papuča je i dalje tu. Kao i otisci njegovih zuba na njoj. Nekad je samo dovoljno da ih vidim, pa da me sve stegne i ne pušta.

NEMA ZAMENE

Dok ovo pišem, gledam njegovu sliku na kojoj leži sa ispruženim zadnjim šapama i gleda u mene. Bio je ljut jer sam ga tog jutra izvela kraće nego inače, pa sam mu obećala da ću to nadoknaditi kasnije...

Foto: Privatna arhiva

Pogled koji će vas ubediti na bilo šta

Užasno se plašio grmljavine, toliko da se uvlačio u krevet i specifičnim "groktanjem" objašnjavao da je sada sve okej. I ko ima ili je imao psa zna da se jedan ne može zameniti drugim. Nikada. I vređa ako neko misli da je drugačije. Oni su porodica. A to je sve. Meni je sve.

... Arči, ne znam da li postoji raj. Ali znam da si ti u njemu. Izvini i hvala ti na svakom danu koji si izabrao da provedeš uz mene. Ja ću nastaviti da se trudim da budem ono što si ti mislio da jesam.