EKSLUZIVNO - legenda Crvene Zvezde Dule Savić: Sačuvaj nas bože Mila i Miraša

Foto: ST/N. MANDIĆ

Dušan Savić

Klub iz Ljutice Bogdana je imao mnogo velikih fudbalera u svojim redovima, ali su retki oni koji su dobili pesmu, kojima će i dalje klicati cela Marakana, čije će se mišljenje uvek uvažavati ma koliko godina imao.

Sa Savićem smo otvoreno porazgovarali o svemu - politici, Crkvi, fudbalu, porodici, istoriji - nema gde se popularni Dule nije dočekao kao mačka, spreman na svaki odgovor. Najpre nas je zanimalo odrastanje na Ubu, odakle potiče Savić, kao i njegov brat blizanac Dragan.

- Za nas je sve zadovoljstvo ovog sveta bilo igranje lopte s drugarima. Fudbal nam je bio važniji od svega. Bili smo relativno mirna deca, koja su ponekad pravila male gluposti, normalne za klince tog uzrasta. Kao odlični đaci, trudili smo se da odmah uradimo domaće zadatke da bi nam roditelji dozvolili da u dvorištu igramo fudbal - kaže Savić na početku razgovora za Srpski telegraf.

Foto: Privatna arhiva

Braća Dušan i Dragan Savić sa Džajićem 1967. godine

Sa odrastanja smo prešli na priču o Zvezdinoj zvezdi Draganu Džajiću, koji je Duletu bio prvi komšija.

Predosetio tragediju Kobija Brajanta Foto: Tanjug/AP Kobi Brajant Vujadin, sin Duleta Savića, veliki je fan Kobija Brajanta i to ne krije. Neverovatna stvar dogodila se dva dana pre Kobijeve smrti. Dule je okačio na Instagram fotografiju na kojoj su Kobi i on na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. n Kako je moguće da ste baš tada okačili zajedničku fotografiju? - Ne znam zašto sam to uradio, nešto me je vuklo da stavim tu fotografiju. Setio sam se detalja kada me je Kobi nasmejao dok smo gledali meč protiv Argentine. Sedeli smo u loži jedan pored drugog, psovali na srpskom sudiju koji je "delio pravdu",na štetu naše reprezentacije. Kobijev repertoar srpskih psovki bio je veoma sočan. Tome su ga naučili naši asovi iz NBA lige Radmanović, Divac i Stojaković. Kada je se dogodila ta strašna tragedija, pozvao me je Vujadin sa Kipra: "Tata, poginuo je Kobi Brajant." Bio je veoma uznemiren. Mnogo je voleo Kobija. Smatrao ga je boljim čak i od Majkla Džordana. Bio sam u neverici. "Ma daj, šta pričaš", uzviknuo sam. Počeo sam da tragam po društvenim mrežama, ali još ništa nije bilo objavljeno. Vujadin me je uveravao da je informacija tačna, javio mu je jedan drug. Ubrzo je ova tužna vest odjeknula celom planetom. Ništa nije slučajno. Slučajnosti ne postoje. Bio je to neki moj unutrašnji nemir, kojeg tada nisam bio svestan. Fotografiju imam punih 12 godina, a tada sam je prvi put objavio. Samo dva dana pred Kobijev odlazak u večnost. Jedna gospođa je ispod fotografije na Instagramu napisala komentar: "Da li je realno da ste ovu fotografiju postavili neposredno pre tragičnog događaja? - dodao je Savić.

Kako je bilo odrastati uz Džaju?

- Moje poreklo je sa Uba. Sa Džajom se znam od malih nogu, živeli smo u istoj zgradi, naši roditelji su bili bliski prijatelji, a moj otac Branko ga je vodio na prvi pravi fudbalski meč, na stadion JNA, gde su igrali reprezentacija Beograda i Barselone. Odrastanje pored Džaje je bila velika privilegija. Znate, cela Jugoslavija je želela da upozna Džajića, a ja sam imao tu sreću da budem kućni prijatelj s njim. Stariji je od mene tačno devet godina i dva dana. Priznajem da su nam mnoga deca zavidela, što je razumljivo. Osećali smo se kao mali Brazilci koji su za komšiju imali Pelea, ponosni na poznanstvo sa najboljim igračem svih vremena - priča Savić.

SRPSKA STRATIŠTA

Nameću se ozbiljne priče, Dule nema problem da govori ni o jednoj temi. Podsetio nas je na natpis sa katedrale u nemačkom Magdeburgu:

- Sačuvaj me bože kuge, gladi i Hrvata.

Foto: ST/D. KADIĆ

Dušan Savić upozorava kako su političari u Hrvatskoj gori od samih Hrvata

Stoga, pitamo ga: "Kuda ide Hrvatska danas?"

- Hrvatski političari uporno se trude da budu gori od Hrvata, zbog kojih je napisana ta rečenica. U 17. veku su radili strašne stvari, jezive, o tome se ne govori, kao i u Drugom svetskom ratu, kada su izvršili genocid nad Srbima. Setimo se Jasenovca, Jadovna, Prebilovaca i drugih stratišta, gde su ubili skoro milion Srba. I posle svega ovoga hrvatski političari pokušavaju, posebno od devedesetih godina prošlog veka naovamo, da prevaziđu pretke. Nemojte pogrešno da me razumete, ovo ne znači da među njima nema dobrih ljudi. Imam nekoliko prijatelja Hrvata, divnih ljudi, koje mnogo volim.

Žao mi je što nisam upoznao Pelea Da li postoji nešto za čim žalite, ali mimo sporta? Postoji li neki detalj u životu, nešto što ste hteli da uradite, a niste? - Van sporta ne. Jedino za čim žalim je što nismo osvojili Kup UEFA 1979. godine. Boli me taj poraz od Borusije iz Menhengladbaha i dan-danas, pokradeni smo. Bila je to nepravda. Nedostajala nam je i sportska sreća. Žao mi je i što nikada nisam upoznao Pelea i pokojnog Johana Krojfa - kaže Savić.

Ipak, da li idete u Hrvatsku, privatno, da se vidite sa tim prijateljima?

- Ne, ne idem i nemam želju. Bio sam nekoliko puta, ali samo poslovno, iz fudbalskih razloga. Sa prijateljima Hrvatima viđam se u Srbiji ili kada se nekada sretnemo u Evropi. Na more idem u Grčku i Crnu Goru.

Nije novost da Hrvati, čast izuzecima, iskazuju otvorenu netrpeljivost prema Srbima. Zbog čega je to tako?

- Postoji jedna bolest koja tinja u konvertitima bivšim Srbima sadašnjim Hrvatima. Činili su i čine zločine nad Srbima, sa željom da srpski narod nestane, misleći da će na taj način dobiti novi identitet, bez trunke srpstva u sebi. Isto onako kao što su to nekada radile poturice i janičari. Ali to je nemoguće. Sada, nažalost, imamo novi primer izbacivanja srpstva iz sopstvenog bića među "montenegrinima" i "dukljanima", pod patronatom NATO. Glavni izvođači radova su nekrsti Milo Đukanović i raspop Miraš Dedeić, oboleli od bolesti koja će ih same uništiti.

Uvuk će biti hrabrih ratnika Savićev nastup, kako na terenu tako i u javnosti, bio je neustrašiv. Uvek je imao jasan, čvrst stav, deluje da se Dule ne plaši ničega. Da li je baš tako? - Ne plašim se, samo sam zabrinut. Kada pogledate šta se sve dešava na planeti, postoji mnogo razloga za zebnju. Razmišljam u kakvom će svetu živeti naredne generacije. Ima mnogo opasnih ljudi, ludaka, od kojih zavise naši životi. Množe se matematičkom progresijom, koja je neuhvatljiva. Ipak, verujem da ćemo opstati zahvaljujući mudrim ljudima, duhovno zdravim ličnostima i hrabrim ratnicima, kojih je uvek bilo i biće - kaže Savić.

ČETNIČKA ŠTAMPA

Svojevremeno, dok ste igrali u Lilu i Kanu, pričalo se da ste bili pretplaćeni na "četničku štampu". Ima li istine u tome?

- Ako je časopis Naša reč, koji se štampao u Londonu, a komunisti ga proglasili četničkim, onda u redu. Jeste, bio sam pretplaćen na taj list. Urednici su bili Aleksa Đilas i Desimir Tošić, kasnije jedan od osnivača Demokratske stranke u Srbiji. Oni su bili opozicija komunizmu i komunistima, a ne četnici.

Priča se da vam je bilo teško da igrate utakmicu u Marselju zbog zločina koji se tamo dogodio 9. oktobra 1934, kada je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević ujedinitelj. Kako ste se osećali kada ste došli na mesto gde se odigrao strašan zločin?

- Dok sam živeo u Francuskoj, kupovao sam neke časopise o događajima iz Prvog svetskog rata i između dva rata. Bile su tu, naravno, i slike o ubistvu srpskog kralja. Taj događaj je promenio tok istorije. Jugoslavija je za srpski narod bila pogrešan projekat. Nisam se slagao sa idejom stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, za koju se zalagao kralj Aleksandar, ali bez obzira na to, nisam se prijatno osećao pred utakmicu u Marselju kada sam obišao mesto ubistva.

Nisam ni sanjao da će Vujadin biti kapiten Zvezde Foto: Privatna arhiva Dule Savić sa sinovima Vujadinom i Urošem Sin Vujadin (29) postao je kapiten Crvene zvezde. Da li ste mogli da verujete, nekada davno, da bi vaš sin mogao da napravi tako veliku stvar u fudbalu? - Kada se rodio prvi sin Uroš mislio sam da će da bude fudbaler, ali brzo sam shvatio da ga fudbal ne interesuje. Što se Vujadina tiče, nisam ga gledao, nisam išao na treninge niti na utakmice, čak ni kada je igrao u Omladinskoj reprezentaciji Srbije. Zahvaljujući fudbalskom daru, snazi ličnosti, ljubavi prema Crvenoj zvezdi, uspeo je da se nametne kao vođa i da pokaže svima koji su u njega sumnjali da nije samo sin Duleta Savića, već igrač koji je zaslužio Zvezdin dres i kapitensku traku. Osvojio je srca zvezdaša. To je njegov uspeh, ispunjenje dečačkih snova i najveća pobeda, kojom se ponosi cela naša porodica.

Savić je tokom života doživeo mnogo lepih trenutaka, posebno sa suprugom Marinom Rajević Savić (59), poznatom novinarkom.

Foto: Privatna arhiva

Dule Savić sa suprugom Marinom

Pitamo ga koje trenutke bi izdvojio kao najlepše:

- Mogu da kažem da sam u dosadašnjem životu imao mnogo lepih trenutaka. Ispunjavalo me je sve to što sam radio, profesionalno i privatno. Imam prijatelje, divnu, veliku porodicu, decu, snahe, unuke, to je pravo bogatstvo. Radujemo se našim susretima, provodimo mnogo vremena zajedno. Trudimo se da ulepšamo dane jedni drugima.

Da nisam postao fudbaler, bio bih vojni pilot Foto: ST/D. KADIĆ Da nije postao fudbaler Savić je želeo da bude vojni pilot Da niste postali jedan od najboljih napadača u istoriji Crvene zvezde, čime biste se bavili? - Želja naše majke Olge bila je da moj brat blizanac Dragan i ja upišemo Vojnu akademiju, a moj dečački san bio je da postanem pilot. Te želje i ti snovi ostali su neostvareni, ali sam ipak jednom, helikopterom, poleteo u nebo i sa 4.000 metara visine uspešno skočio padobranom. Bilo je to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2018. godine.

Znaju vas ljudi i kao velikog pravoslavnog vernika, poštovaoca tradicije i Srpske pravoslavne crkve. Kada ste ušli u veru?

- Ne, ispraviću vas. Ja sam normalan, običan vernik, a ne veliki. Kada sam ušao u veru? Kod deda Miće i nane Perke, maminih roditelja, u Lajkovcu oduvek se slavila slava. To je ostavilo trag u mojoj dečjoj duši, predstavljalo začetak vere, koja je kasnije produbljena duhovnom glađu i spoznajom lepote pravoslavlja - zaključio je legendarni fudbaler Crvene zvezde.

Uvek će biti hrabrih ratnika Savićev nastup, kako na terenu tako i u javnosti, bio je neustrašiv. Uvek je imao jasan, čvrst stav, deluje da se Dule ne plaši ničega. Da li je baš tako? - Ne plašim se, samo sam zabrinut. Kada pogledate šta se sve dešava na planeti, postoji mnogo razloga za zebnju. Razmišljam u kakvom će svetu živeti naredne generacije. Ima mnogo opasnih ljudi, ludaka, od kojih zavise naši životi. Množe se matematičkom progresijom, koja je neuhvatljiva. Ipak, verujem da ćemo opstati zahvaljujući mudrim ljudima, duhovno zdravim ličnostima i hrabrim ratnicima, kojih je uvek bilo i biće - kaže Savić.