Harisov život iz bajke: Družio se sa mnogim svetskim zvezdama, a sa Džordžom Majklom napravio ovaj veliki hit!

Foto: Promo foto

Haris Džinović...

- Dao mi je i talenat da volim ljude, umem dobro da se družim, a mislim i da sam darovit kao suprug i otac. Bog mi je dao dovoljno i ne bih da tražim previše. Neka mi sačuva ovo što sada imam i biće mi sasvim dovoljno - izjavio je još pre nekoliko godina umetnik, stavivši do znanja kako je u svoju biografiju već upisao sve čemu je stremio pa sada lagano ispunjava svoje male želje. Dok iščekuje novi susret s publikom u Sava centru 25. decembra, evocira uspomene na sve što se utkalo u njegov dosadašnji život.

Sredinom osamdesetih godina Haris je boravio na manifestaciji Midem u Kanu, gde je upoznao našeg slikara Pericu Županovića. Preko njega je došao u kontakt sa zvezdama džet-seta Dejvidom Bouvijem, Eltonom Džonom, Mikom Džegerom, Džekom Nikolsonom, Stingom, Džon Bon Džovijem... koji su ludovali uz te zvuke. Tu je ostao da živi dve godine.

Ipak, Haris se odlučio za solističku karijeru i zaokret ka narodnoj muzici. Tako se 1989. godine pojavio njegov prvi solistički album sa pesmama „Ostariću, neću znati“, „I tebe sam sit, kafano“, „Rano je za tugu“, „Sećaš li se one noći“, „Odlaziš od mene“, „Hladno je, ugrij me“... Haris vrlo brzo kreće, prvo kao specijalni gost na turneji Halida Muslimovića, a potom i na samostalna gostovanja po zemlji i po inostranstvu. Stižu i priznanja, nagrade na Mesamu, Oskar popularnosti... Čitaoci brojnih časopisa i radio i TV stanica ga biraju za pevača godine, njegove pesme su hitovi godine.

Foto: Promo foto

Ređao hitove...

- Hitovi se ne prave namerno, njih pravi publika. Kad sam shvatio da je taj prvi album tako dobro prošao, pitao sam se šta ću dalje. Postavio sam sebi veliki zadatak - kako opet napraviti devet, deset sjajnih pesama. Inače sam pomalo lenj čovek, a možda i nisam hteo da idem izvan onoga što radim i pristanem na nešto drugo - kaže Haris, koji je ipak veoma brzo spremio materijal za drugi CD sa još većim hitovima: „Poznaćeš me“, „Nek mi bude zadnja čaša“, „Dajte vina, hoću lom“... Došlo je vreme za njegov prvi solistički koncert koji je održao 13. juna 1991. godine u Sava centru.

Odlazak u novu sredinu

S obzirom na tadašnja ratna zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije i na talase nacionalizma koji su bili sve izraženiji, a uglavnom je boravio u Beogradu, putujući iz njega po inostranstvu, maja 1992. bio je prinuđen da napusti zemlju. U Bosni je ludilo već krenulo, Hrvatska je odavno zahvaćena ratnim požarima, on odstupnicu nema, i tako svoje izbeglištvo započinje u Beču. U Austriji i Nemačkoj organizuje i učestvuje na prvim humanitarnim koncertima za BiH. I kako kaže, uvek bez posrednika šalje novac onima kojima je najpotrebniji. Kao pevač koji je imao tri miliona prodatih ploča u bivšoj Jugoslaviji i neviđenu popularnost tamo negde trebalo je da startuje kao stranac, da krene iz početka.

- U Sarajevo sam se vratio posle pet godina. Bio je to emotivan povratak, ali ujedno, to su teški trenuci na koje se ne bih vraćao kao ni na sva ta razaranja koje je Sarajevo doživelo... Poslednji sam u nizu koji je osetio sve to. Ima mnogo ljudi koji su stradali, ostali invalidi... - priča pevač.

Dok je boravio u Beču, dobio je poziv gospođe Izabel Fore, supruge poznatog francuskog kompozitora Kloda Fransoa, autora nezaboravnog hita „My Way“, koji je proslavio svojom izvedbom Frenk Sinatra, da napraviti jubilarnu 1000. verziju te pesme i to na ciganskom jeziku. Snimio je verziju „Kantar cigan“.

Foto: Promo foto

Džinović...

Život iz bajke

- Ta moja verzija je otišla u „Poligram“, izdavačku kuću iz Pariza, koja mi je iznajmila vilu u Sen Tropeu, gde sam se preselio i ostao dve i po godine. Šest soba, bazen, heliodrom, teniski teren... Imala je sve ono što pre toga nisam ni video. Život mi je postao bajka. Kad mi danas neko kaže da sam bio prijatelj sa Džordžom Majklom, Kleptonom ili Eltonom Džonom, ja kažem nisam, samo sam se video s njima. Proveo sam jednu noć u diskoteci s Kevinom Kostnerom i ispričali smo se, ali ne mogu da kažem da smo prijatelji. Verovatno bismo se danas, da se sretnemo, pozdravili i popili piće, ali se ne čujemo telefonom. Sa Džordžom Majklom sam se družio intenzivnije jer sam u to vreme živeo u Sen Tropeu, gde je on kupio kuću i provodio po sedam, osam meseci godišnje. Tu je napravio čuvenu pesmu „Jesus to a Child“, čemu sam prisustvovao. S druge strane, bila je tu čuvena plaža sa restoranom u kojem su se okupljale sve svetske face - Elton Džon, Klepton, Helena Kristensen, Sindi Kraford, Eva Hercigova... - opisuje pevač, koji je u međuvremenu u Španiji u studiju Kornelija Kovača snimio pesmu „Jesu l’ dunje procvale“ i dao ju je nemačkoj firmi „Embeks“ kako bi izašao CD pilot. Međutim, oni na isti CD stavljaju i Harisove stare pesme, kao i još nekoliko ciganskih obrada, tako da se 1996. godine pojavio njegov novi album. U tom periodu Haris je sa svojim prijateljem otvorio restoran „Haris“ u centru Pariza.