OVO SU PRAVA LICA SAŠE I DEJANA MATIĆA: Komšije iz Drvara otkrile sve TAJNE, oglasio se i njihov otac!

Drvar je mesto u kom su rođeni Saša Matić kao i njegov brat Dejan Matić. Tog 26. aprila 1978. godine mama Dragica i tata Zoran nisu krili radost što im je Bog podario dva dečaka kojima ništa nije moglo stati na put kada su otkrili da je muzika njihova vodilja i super moć kojom su uspeli da osvoje ceo Balkan.

Foto: printscreen/Instagram/estradni.arhiv

Za braću Sašu i Dejana Matića u Drvaru svi znaju i sa ponosom ih pominju.

- Kako da ne znam ko su, tu su odrasli, deca... Sećam ih se kada su bili mali, nisu videli, ali oni su nekako znali da se kreću, bili su prebistri, nema ko ih nije voleo, svarno - rekla je za "Blic TV" jedna starija gospođa, pa dodala:

- I sada ih gledam na televiziji, a kada ih vidim, osećaj mi je kao svoje dete da gledam, eto, šta drugo da vam onda kažem.

A kada prošetate njihovim gradom, kroz park koji su jako voleli, ulicama kojima su ponosno šetali i kome god pomenete njihovo ime, bez sumnje ćete izmamiti samo osmeh.

- Sve najlepše o njima, to su divni momci, lepa, složna braća, uvek su za pomoć, uvek su u poseti svome gradu. Kad god šta treba, uvek su tu. Sve su mi pesme, stvarno, lepe. Više volim ipak balade. - kaže jedna sugrađanka Matića.

- Poznajem ih, kako da ih ne znam, od malena. I u sportskom centu sa kupanja u bazenu ih znam. Super su bili i tada i uvek su oni super - kaže jedan sugrađanin popularne braće, koji je iskreno odgovorio da nije mogao da pretpostavi da će oni postići ovako veliki uspeh.

Foto: Republika/Promo foto

Da ih svi vole potrvdila je još jedna sugrađanka.

- Oni su ponosni, oni su Drvarčani, oni uvek ističu da su Drvarčani. Volimo, pozrdavljamo ih, sve najbolje. Ne znam u čemu je tajna da odavde budu dva tako velika pevača, možda vazduh, ovde je vazdušna banja - sa osmehom je rekla jedna sugrađanka Matića.

- Ja njih znam kao dečkiće, mali dok su bili. Nisam znao šta je, naiđem autom, oni skakuću, vesele se, a moja baka pokojna, tuda je išla kod svoje sestre, pa mi je ona rekla kada sam je pitao kako se onako raduju, što toliko, nešto mi je bilo baš... a ona kaže: "Pa oni ne vide, eto tako, desilo se to u inkubatoru što se desilo i ostali su slepi". Eto, dečkići, fini su bili. Otac njihov i majka, borili su se, borili... Otac je bio i u inostranstvu, radio je i posle je bio taj rat i tako smo se razišli. Onda sam ih video u Beogradu, tad su već bili momci. Ostavljali su pod Pančevačkim mostom auto, njihov otac uzima drugog jugića, kada idu kući, imali su mercedesa, ostavljali su ga... Tada sam ih video, već su bili momci i pevali... - kaže jedan sugrađanin.

Komšija je veoma ponosan što su upravo Saša i Dejan napravili veliki uspeh.

- Jednostavno, glas im je bio nešto posebno, neka ta boja glasa... I drago mi je bilo, posebno zbog svega u životu, da jednostavno uspeju. Mislim da je njihov otac odigrao presudnu ulogu, posebno ta njegova upornost i to da njih izvede, mislim stvarno. I pored tog nedostataka i svega što se desilo oni su uspeli i naši su najpoznatiji, gde je Sale malo ozbilniji, Dejo je cirkus - kaže sa osmehom ovaj komšija Matića i dodaje:

- Sale je bio odgovorniji i ozbiljniji, a Dejo je bio, ih. Ma, to se jednostavno tako rađa sa čovekom.

Foto: D. Kadić, V. Lukić

OTAC ZORAN OTVORIO DUŠU O NASLEDNICIMA

Saša Matić i Dejan Matić su mnogo puta do sada isticali da su vezani za Drvar, a njihov otac kaže:

- Pa jesu, i ja sam vezan što nisam iz Drvara, ja volim da dođem u Drvar, kao da sam rođen ovde.

- Prelepo detinjstvu su imali, oni su imali ovde puno drugara... Mi, recimo kada je raspast i kada dolazimo tu, pa po dvadesetoro dece ih čeka. To je doživljaj bio, svi su ih voleli, pa i danas ih vole, oni su normalni ljudi, oni su odgojeni, tako da, što se kaže vaspitanje ide iz kuće, ja mislim da se to vidi. Predivni su bili. Bili su poslušni. Ja sam bio malo strožiji, ali slušali su, nema šta.

BIO JE STROG OTAC

- To je u redu, imalu su svoje obaveze, a strog sam bio zato da bih ih sačuvao. Moralo se znati, kad neko kaže da se to ne sme, onda se to ne sme, da se zna zašto se ne sme, jer nije prevelika ljubav kad deci pustiš da se popnu na glavu i da rade šta hoće. Zato su i odgojeni tako, ali kada su odrasli meni Saša kaže: "Ćale, sve si bio u pravu", a dok su bili mali, nije im bilo baš pravo.

U kući Matića je, kako ističe tata Zoran, uvek bila muzika i pesma.

- To je bilo društvo tu i od malena je Saša počeo, koliko je imao, tri godine, malu rusku harmoniku, mama mu je kupila i krenuo je sam. I posle, kada smo otišli u Beograd, onda je upisao muzičku školu i onda je već to krenulo svojim tokom, kako treba - kaže Zoran. 

- Teško im je palo kada smo prešli u Beograd, ja sam 12 puta godišnje sa njima dolazio u Drvar. A evo sad, ove godine, šesti put sam došao. Trudio sam se da im pružim sve u životu i stvarno nikad im ništa nije falilo.  Pa da vam kažem, ja sam najsrećeniji čovek iz razloga što sam nih odgajio tako. Ja sam rekao, ja bi bio jako nesrećan kada bih znao da imate kompleks zato što ne vidite. Ima i gorih stvari. Tako da su oni tako odgojeni da žive normalnim životom, što je najbitnije - kaže tata Zoran za gorepomenuti medij.

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

ZORAN JE ISPRIČAO I KAKO SU SAŠA I DEJAN OSTALI BEZ VIDA

- Supruga i ja smo sve pokušali što je moglo da se pokuša. Išli smo i u Nemačku, išli smo i u Rim. Profesor, koji je bio naš čovek, u Roterdamu je bio šef oftalmološke klinike, hteo sam da idem i tamo i onda mi je rekao da će doći u Herceg Novi, tamo smo se našli i on mi je jednostano i pravu istinu rekao: "Njima je uprapšćen vid, predozirani su kiseonikom. Oni su otrovani". "Sreća da nije", kaže: "Mogao je i mozak da im ošteti". Sreća u nesreći je da su ostali bez vida, a rekao je da nema leka za sada, da to ne postoji u svetu. Kaže: "Ja sam u toku, ako ikada išta bude, ja ću vas zvati i reći". Njima je upropašćen vid. Oni su bili u Zagrebu šest meseci. I, znate kako, intezivna nega i one sestre, "ajde idemo da pijemo kafu, pusti nek ima kiseonika, nema veze". Koliko god im pomaže kad im treba, pet puta im više odmaže kad ima viška. E, to je tragedija. I odgovornost i sve to... A kad smo ih iz Zagreba doneli, kad smo dobili otpusne liste, pisalo je beo, bez osobenosti, da su zdravi, pravi, ništa im ne fali. Kad smo došli kući, ja vidim da po zvuku reaguju, kažem supruzi: "Nešto nije u redu", kaže: "Ma daj", kao: "Mali su još". Međutim, posle mesec dana odemo u Zagreb i čim smo ušli na vrata, te dve doktorke, starija i mlađa: "Jao šta ste uradili deci, vaša deca ne vide?", reko: "Ja sam došao to vas da pitam". Bio sam beogradski osiguranik, kada smo sutradan došli u Beograd na Instistut za majku i dete, profesor Jovićević nas je primio i on je rekao: "Idioti, šta su uradili". A da ih tužite ništa ne možete, jer će uvek reći da im nismo dali toliko kiseonika oni ne bi preživeli, a to je samo nemarnost, ljudska neodgovornost - kaže iskreno Zoran, tata Saše i Dejana Matića.

BONUS VIDEO: