Oglasio se Vesić povodom Đilasove izjave o pasareli na Kalemegdanu

Foto: www.beograd.rs

Goran Vesić

Poznato je da Đilas misli da Beograđani ne pamte pa misli da može da laže jer su svi zaboravili šta je radio. Poslednji primer je njegova današnja kolumna u Blicu, bedan pokušaj da sakrije od Beograđana istinu o pasareli na Kalemegdanu.

Đilas želi da sakrije da je Skupština grada Beograda, u vreme dok je bio gradonačelnik Beograda, podržala izgradnju pasarele na Kalemegdanu sa skulpturom vajara Ričarda Dikona i Mrđana Bajića. Da je tako pokazuje i vest uzeta sa sajta RTS od 17. aprila 2009. godine o promociji ovog projekta u Skupštini grada Beograda. Koliko se ja sećam, Đilas je u to vreme bio gradonačelnik Beograda, a kako je poznat u gradu po autokratskoj vladavini u kojoj su ljudi otpuštani SMS porukama ili zato što ostave svetlo da gori u kancelariji, teško da je mogla da mu promakne ova promocija.

Prema tome, Đilas je podržao izgradnju pasarele upravo onakve kakva je danas izgrađena sa umetničkom skulpturom. Bedan pokušaj Đilasa da ”odgovornost” za izgradnju ove pasarele i prihvatanje donacije za skulpturu prebaci na svog prethodnika Nenada Bogdanovića govori o tome kakav je čovek. Prebacivanje odgovornosti na čoveka koji nije živ nije samo moralni problem. Ja mislim da takvi ljudi zaslužuju pomoć stručnih lica.

Taj projekat pasarele je bio dobar i mi smo ga kao gradska vlast koja je izabrana 2014. godine realizovali. Nije ovo prvi put da je Đilas osmislio nešto pa nije bio u stanju da realizuje. Recimo, fontanu na Slaviji, pa Grad na vodi... Kako Đilas od ovog projekata male pasarele ne bi mogao dovoljno da zaradi istovremeno je osmislio i jedan megalomanski projekat za Kalemegdan i Beton halu. Jer Đilas ne bi bio ono što jeste da nema megalomanskih projekata poput Mosta na Adi koji je takođe Bogdanovićev projekat, ali koga se nije odrekao jer video da može lepo da zaradi na njemu.

Raspisao je Đilas međunarodni konkurs za krov na Beton hali sa vezom do Kalemegdanskog parka. Na tom konkursu, na Đilasov zahtev, pobedio je predlog japanskog arhitekte Soja Fuđimotoa čija je cena trebalo da bude oko 60 miliona evra!? Kako je izgledao ovaj Đilasov japanski projekat možete da vidite na slici koja je u prilogu. A kako se taj projekat uklapao u ambijijentalnu celinu Beogradske tvrđave to bi trebalo da pitamo sve ove velike stručnjake što se sada bune oko gondole. Da li je moguće da niko od njih nije podigao glas protiv ovog čuda koje Đilas imao nameru da uradi? I šta bi na to rekla Evropa Nostra? Ili Matija Bećković, stručnjak za gondole? Hvala Bogu, Đilas nije imao dovoljno vremena da sa Japancem napravi ovo čudo.

To čudo je trebalo da ima u sebi poslovne prostore, a to je Đilas uvek voleo. E sada dolazimo do toga zašto je Đilas toliko opsednut Beton halom tako da je jednog dana kao gradonačelnik upao u Direkciju za imovinu Republike Srbije i na silu, bez zapisnika, odneo sve predmete o lokalima u Beton hali. I zašto mu je toliko bilo važno da baš grad u vreme dok je on gradonačelnik izda lokale u Beton hali. Pa da bi uživao u jednom lokalu koji je u međuvremenu tamo otvoren. Stalni posetioci Beton hale znaju i kom lokalu. Kao i uvek, kod Đilasa se sve vrti oko para.