Neobjavljeni Ivanovićev intervju za Srpski telegraf: ŽIV NEĆU OTIĆI SA KOSMETA!

Foto: ST/V. LUKIĆ

Imao sam svoj biznis, mogao sam da pokupim porodicu i dođem u Beograd. Nikada to nisam hteo. Ostaću u mom gradu do kraja života, naglasio je Oliver

Nasmejan, dok prolazi kroz redakciju, zastajkuje, pozdravlja se svakim kolegom. Uz espreso sa malo šećera i čašu vode počinje priču:

- Teško je porodica podnela dok sam bio u zatvoru. Ali, Milena me je oduševila. Mlada je, pokazala je neverovatnu hrabrost i snagu. Bio sam iznenađen. Divna je žena.

Šta je bilo najteže tokom robije?

- Ako čovek ostane čist u glavi, onda je sve mnogo lakše. Ne mogu da kažem da su me tamo mučili. Nisu. Svi stražari su bili izuzetno ljubazni, fini... Znali smo i da popričamo o politici, situaciji. Imali su poštovanja prema meni. Donosili su mi novine, čitao sam, informisao se. Znao sam da sam čist i pred bogom i ljudima, da nemaju ništa protiv mene i da ću izaći jednog dana.

Kako ste održavali kondiciju, jeste li zapostavili karate dok ste bili u zatvoru?

- (Smeh) Nije više karate za mene. Imam ja sad i godina, ali kondiciju održavam. Teretana, tegovi, to mi je sad glavno. Ali ne mnogo, čisto da sam u formi. Dnevno sam hodao najmanje sedam kilometara, ali sam radio s tegovima i u teretani i udarao u vreću. Bilo je tu i fudbala, košarke i stonog tenisa.

Kad smo kod forme, sve ste aktivniji u politici. Šta očekujete, kakva sudbina čeka Kosmet?

- Nada poslednja umire. Ne treba se predati, ali treba i biti realan. Pozicije su nam danas neuporedivo lošije nego 1999. Trebalo je tad poslušati Đinđića i dogovoriti podelu Kosova. Tako bismo bar nešto izvukli za svoj narod. Danas, Vučić je morao da otvori tu temu, nadam se da ćemo imati prilike nas dvojica da o tome razmenimo mišljenja.

Kako izgleda svakodnevni život u pokrajini?

- Pa nije lako, ali ne bih ga menjao. Ja sam imao svoj biznis, mogao sam da pokupim porodicu i dođem u Beograd. Nikada to nisam hteo. Živ neću otići iz Mitrovice, dok sam živ, biću u mom gradu. U Severnoj Mitrovici je relativno mirno, ali dešava se ponekad da preko noći uđu Albanci iz južnog dela i ispišu grafite... Nije to ljudima prijatno, ne osećaju se tad bezbedno. Ali, šta je - tu je.

Bili ste deo nekadašnje vlade, da li planirate povratak u Nemanjinu?

- Rad u Vladi može da bude prilično dosadan posao, ja sam više terenski čovek. Voleo bih da budem u svakodnevnoj komunikaciji s ljudima, a ako Vladi budem bio potreban, ja ću uvek biti na raspolaganju.

Posle progona, zatvaranja i svega što ste prošli, od čega najviše strahujete?

- Za budućnost moje dece. Imao sam neke iluzije koje su na ovaj način razbijene. Idealizovao sam Evropsku uniju, sad ispade da su kod njih slabosti nekad veće nego kod nas, na nerazvijenom Balkanu.