DEČJA LJUBAV DO GROBA: Priča koja je rasplakala celu Srbiju

Ovu potresnu objavu prenosimo u celini.

- Dragi Filipe, moja ljubav prema tebi je kao svačija. Ni trenutak ne mogu bez tebe! Kad te nema, ja se sakrijem negde i čekam kada ćeš doći - piše u jednom od tridesetak pisama koje je Anastasija Trajković iz bolničkog kreveta poslala svojoj prvoj, jedinoj i poslednjoj ljubavi.

Anastasije više nema. Kada je umrla, imala je samo deset godina. Filip Mrkić, njena ljubav, tada je takođe bio desetogodišnjak.

DRŽANJE ZA RUKE

Anastasija i Filip nisu se upoznali u srećnom i bezbrižnom okruženju. Mesto njihovog upoznavanja bila je bolnica. Ležali su u krevetima jedno naspram drugog na dečjem odeljenju za hematologiju Kliničkog centra u Nišu.

Zaljubili su se. Jako, najjače na svetu. Kada im je bilo najteže, spavali su zajedno u krevetu da jedno drugom čuvaju strah. Držali su se za ruke i zaljubljeno gledali. Nekada bi tako dočekali jutro, što zbog bolova, što da bi proveli vreme zajedno.

Kada nisu mogli da budu jedno uz drugo, pisali su. Bila su to najlepša ljubavna pisma.

 

- Volim tebe i tebe hoću, o tebi sanjam danju i noću. Kao da si stigla iz neke priče, svi moji snovi na tebe liče. U tihoj noći, dok srce strepi, seti se mene, anđele lepi! Volim te, Anastasija - pisao bi Filip iz bolničke postelje svojoj velikoj ljubavi, dok su mu lekari kroz tanušne vene ubrizgavali hemioterapiju.

Zaljubljenu decu delio je samo uzan prostor između kreveta. Skučen, mali, malecki. Ali ipak bolnički. Sve je bilo stisnuto da bi u sobu stalo što više kreveta za bolesnu decu.

LEPOTICA I PRINC

Taj tesan bolnički prolaz je za Anastasiju i Filipa često bio nepremostiv, veliki kao okean. Dok su primali terapiju, nisu smeli, a ni mogli, da ustaju iz kreveta. Bilo im je uskraćeno da gledaju jedno u drugo. Nisu mogli da spavaju u istom krevetu ni da se drže za ruke. Nisu mogli da jedno drugom čuvaju strah.

Zbog toga su pisali na listovima papira iscepljenih iz sveske za matematiku.

Ljubavna pisamca preko uskog prolaza koji se činio širim od okeana, raznosile su, kao poštari, njihove uplakane majke.

- Anastasija, srce mi lupa kao čekić, uzdah mi je kao vetar, u srcu ćeš mi ostati zauvek. Bože, sačuvaj osobu koja ovo čita. Pruži joj mir i sreću. Podari joj sve što voli, sačuvaj je od svakog zla i, molim te, pomozi joj kad god joj je tvoja pomoć potrebna - pisao je Filip.

- Sanjam te kao prelepog princa i tako ćeš ostati u mom srcu - uzvratila bi Anastasija u svom pismu.

Samo zaljubljeno srce može da predoseti gubitak, te su, iako su bili deca, njih dvoje znali da mogu da izgube bitku protiv opake bolesti.

- Anastasija, ružice moja, sijaš kao sunce na nebu. Kada te oblaci zaklone, ja gledam u nebo i plačem. Kako ću ja bez tebe - napisao je Filip u svom poslednjem pismu.

Anastasija i Filip, iako samo deca, bili su zaljubljeni jako, najjače na svetu.

Ružine latice na krevetu

Anastasija je umrla 7. aprila 2014. Imala je nepunih 10 godina. Filip, njena najveća ljubav, preminuo je pre šest meseci u svom rodnom Svrljigu, samo tri meseca pre punoletstva.

Među pismima koja je sačuvao nalazile su se i osušene ružine latice, kojima je mala Anastasija posula njegov krevet kada je zbog bolova bio prebačen u bolničku ambulantu.

Sahranite me u najlepšoj haljini...

Tata, nemoj da plačeš. Odlazim. Negde, u neku novu kuću. Tamo će me čekati drugarica i neki novi ljudi, a ja ću se konačno odmoriti, bile su poslednje Anastasijine reči te 2014.

- Poslednjih nekoliko dana samo je pričala o tome. Rekla mi je da želi da je sahranimo u najlepšoj haljini i cipelicama. Otišao sam i kupio joj nekoliko, a ona je izabrala crno-belu s velikim srcem. Želela je i da je našminkamo, da bude lepa - jecajući je pričao otac Dragan.

BONUS VIDEO